Istina. O njoj sam sve vreme razmišljao dok sam čitao ovu knjigu. Razarajuća je i sirova. Tužna i srećna.
Toni Parsons nekako ume da svoje likove učini stvarnim. Osećao sam da poznajem Harija Silvera. Da ga zaista poznajem, kao prijatelja.
Priče poput ove ne moraju da budu komplikovane da bi uvukle čitaoca u sebe. Odmah na početku sam bio očajan kada Đina i Hari raskinu. Zaista sam osećao sažaljenje prema Hariju koji prolazi kroz malu krizu srednjih godina i spava sa drugom ženom. Knjiga nam veoma jasno pokazuje realnost života. Ljubavni odnosi ne mogu da budu romantični sve vreme. Činjenica je da se ljudi zaljubljuju i odljubljuju. A tu je pritisak današnjeg društva koji nameće da neprestano budemo srećni i romantični. Ne znam zašto se ljudi zavaravaju da je lako biti sa nekim. Mislim da nije, posebno kada je reč o nekome sa kim provodite ceo život i imate porodicu.
Delimično sam saosećao sa Patom, detetom čiji se roditelji razvode. Većina mojih prijatelja, bivših i sadašnjih, deca su razvedenih roditelja, ali nikada o tome nisu pričali. Naročito o tome kako je bilo kada su se zaista razišli. Moja velika sreća je što su mi roditelji ostali zajedno, a knjiga uspeva da prikaže užasne posledice koje razvod ima kako na dete tako i na roditelje. Evo citata koji me je posebno dotukao: „Treba vam dozvola da biste vozili auto. Treba vam dozvola da biste držali psa. Ali svako može da donese dete na svet.“ To je živa istina. Naravno, nisam neko ko može da ima mišljenje o roditeljstvu, pa i o samoj ljubavi. Imam samo sedamnaest godina.
Ovaj roman mi se zaista dopao. Životna istina jeste da ništa nema srećan kraj samo po sebi. To je pomalo tužno, ali ipak istinito. Upravo to najviše volim kod ovog romana.
Izvor: Goodreads
Prevod: Dragan Matković