Prikaz romana „Čekam te“ ‒ šta ako postoje dvoje ljudi koji su na neki način rođeni jedno za drugo, ali se stalno mimoilaze?

„Šta misliš, kad bismo svi imali nekakav uređaj za praćenje, neko svetlašce koje može da se vidi iz svemira, da li bi se svima staze ukrštale i preplitale kao nama?“

Ovo je pitanje Tes, heroine romana „Čekam te“, koji izdavač predstavlja kao novi „Jedan dan“, iznenađujuće uspešan bestseler iz 2009. godine o dvoje prijatelja koji se susreću na isti dan svake godine, pre nego što se najzad zaljube jedno u drugo. 

Roman „Čekam te“ je doživeo veliki uspeh i objavljen je u preko 20 zemalja. Autorka Kejt Eberlen je iznenađena, kao i svi ostali, popularnošću svog romana. „Kada sam ga napisala, uopšte nisam znala da li će se prodavati“, kaže ona (Kejt joj je pseudonim, koji joj je draži nego pravo ime Imodžen).

Glavna ideja romana „Čekam te“ je da se dvoje mladih turista, osamnaestogodišnji Tesa i Gas, slučajno sretnu u Veneciji, i da Tesa i njena prijateljica zamole Gasa da ih fotografiše. Priča prati  živote Tese i Gasa sledećih šesnaest godina (vidite sad zašto se ovaj roman poredi sa romanom „Jedan dan“?), tokom kojih se njihovi putevi iznova i iznova ukrštaju, a da oni to ni ne znaju  (kada Gas strasno vodi ljubav u toaletu aviona, Tesa čeka ispred sa svojom  mlađom sestrom koja boluje od Aspergerovog sindroma).

Naravno, prirodni razvoj romana bi bio da Tesa i Gas završe zajedno. Kao što piše u prikazu romana: „Gasu i Tes suđeno je da budu zajedno. Samo što se još nisu propisno upoznali. A možda nikad i neće…“

„Uvek me je fasciniralo to koliko života se ukrsti sa našim životima, koliko susreta se dogodi ili zamalo dogodi“, kaže Eberlenova.

„Kada sam jednog dana putovala u London, gledala sam kroz prozor kolone nanizanih kućica i pitala se ko živi tamo, da li su se njihovi životi ikada ukrstili sa mojim. Pomislila sam se: šta ako postoje dvoje ljudi koji su na neki način rođeni jedno za drugo, ali se stalno mimoilaze?“

Naravno, ovo nije nova ideja. Film iz 2001. godine „Igra sudbine“ sa Kejt Bekinsejl i Džonom Kjuzakom je zasnovan upravo na ovoj moći „(ne)srećnih okolnosti“ ‒ s tim što su ovde te neobične okolnosti beskrajne. Zašto nam se svima dopada ideja da univerzum želi da spoji dvoje ljudi suđenih jedno za drugo?

Eberlenova kaže: „Nisam sigurna da bih to nazvala 'sudbinom'. Mislim da je to više stvar sreće, a posebno tajminga, jer u slučaju mojih likova, njihova veza ne bi uspela da su završili zajedno kada su imali 18 godina.“

Uloga okolnosti, sreće i pravog trenutka nikad nisu bili važniji nego u slučaju braka Kejt Eberlen. Na svojoj prvoj godini studija prisustvovala je zabavi na kojoj je tada bio i njen suprug Nik ‒ s kojim se upoznala tek 1991, kada je imala 33 godine.

Tokom predstojećih 14 godina, tokom kojih je on bio učitelj engleskog jezika u inostranstvu, povremeno se pojavljivao na žurkama zajedničkih prijatelja, ali se ništa nije desilo. Zapravo, Eberlen se nije dopadao. I konačno, u 33. godini, ožalošćena zbog smrti oca, pristala je da napravi žurku u svom novom stanu u Londonu i prepustila je svojim prijateljima da sastave listu gostiju.

„Sećam se da sam upitala: 'Ko će doći?' i da su mi dali dugačku listu imena i onda rekli: 'I Nik', a ja sam rekla: 'O ne! Ne taj kreten koji živi u Egiptu!“

„Ne znam kako se to tačno desilo“, nastavlja Eberlen, „ali kada je stigao, počeli smo da pričamo. Bio je mnogo zreliji od mene, a ja sam bila mnogo opuštenija jer sam do tada dosta patila. Pričali smo celu noć“, zastaje ona, „i nikad više nije napustio moj stan. Godinu dana nakon toga smo se venčali.“ U braku su već 24 godine i imaju sina od 20 godina.

Kejt Eberlen je napisala nekoliko romana, a „Čekam te“ je njen prvi izlet u pisanje posle više godina pause, tako da nije bila sigurna u sebe. Kada su izdavači konačno primili knjigu i kada je Eberlen dobila poruku od svog agenta, pomislila je da je u pitanju greška i nije mu odgovorila.

Da li je knjiga zasnovana na priči o njenoj vezi sa mužem? Nije pisana s tom namerom, kaže ona, ali „mora da se provuklo kroz knjigu. Ono što je kod nas predstavljalo problem bio je tajming. Tokom svih tih 14 godina, nijednom nisam pomislila da bismo odgovarali jedno drugom. Verovala sam ‒ kao i moja junakinja Tesa ‒ da ljubav treba da bude strasna i da treba da boli, i da njen muškarac treba da bude poput Hitklifa.“

Autorka tvrdi da je protraćila godine „zamišljajući da je neki drugi čovek gospodin Pravi“. Ponekad kad bi srela Nika, bila je sa drugim partnerom, ponekad je bila nesrećna i čeznula za savršenom vezom.

Ona kaže da je trenutak kada je izgubila oslonac u životu zbog očeve smrti, bio ključan da spozna nežnost svog budućeg muža. Tako da je, osim sreće, slučaja i pravog trenutka, važan i trenutni pogled na svet.

Većina nas misli da naše živote oblikuju naši odnosi sa drugima. Zato je (ma koliko apsurdna) ideja da je „univerzum“, „sudbina“ ili „ono što je suđeno da bude“ kormilo našeg života u isto vreme romantična i oslobađajuća. Ovakve romantične priče nas još više dotiču ako smo se napatili dok nismo našli srodnu dušu.

Ali kao što znamo, život ne ide uvek pravom putanjom. Čak i gospodin Pravi može da vas probudi hrkanjem u tri ujutru...
 
Autor: Luiz Karpenter
Izvor: telegraph.co.uk