Prikaz romana „Bela hrizantema“, autorke Meri Lin Brakt – stradanje u Koreji

Ovaj debitantski roman otkriva na koji način stradanje korejskih „žena za utehu“ u XX veku, još uvek utiče na živote ljudi tog podneblja.

Džordž Orvel nas je naučio da je svaka napisana reč politički angažovana – takav je nesumnjivo i debitantski roman Meri Lin Brakt. „Bela hrizantema“ je priča o dve sestre iz Koreje, razdvojene u vihoru Drugog svetskog rata. Japanski vojnik odvodi Hanu u seksualno ropstvo; Emi je ostavljena da odrasta pitajući se šta se dogodilo sa njenom sestrom. Priča o Hani prati ratne godine, dok se radnja poglavlja posvećenih Emi, koja iako u poznim godinama još uvek traži svoju sestru, odvija 2011.

Ton romana je ravan, ali sa svake stranice odzvanjaju krici zbog počinjenih zverstava i nepravdi. Autorka odbacuje staro pravilo – pokaži, ne prepričavaj; stradanje njenih likova je pokazano, ispričano, i ponovo pokazano i prepričano. Na primer: „U telu joj besne gnev i strah, šire se u vrelim talasima ka vojniku kraj nje. Ukrao ju je iz njenog doma na obali, odveo od svega što poznaje i voli, a onda je silovao.“ Ovi događaji su već bili detaljno opisani, ali Hana se u svojim mislima opsesivno vraća na njih. Ova knjiga nas, zapravo, primorava da se suočimo sa neizbežnošću ovakvih trauma.

Hanino stradanje odjekuje i u Eminim tihim trenucima patnje. Autorka opisuje njihove roditelje kako u znak žalosti zbog izgubljene Hane, okeanu poklanjaju cvet: „Bila je to hrizantema, među Korej­cima simbol žalosti. Carski pečat Japana imao je na sebi hrizantemu, grb koji simboliše moć carske porodice. Emi se pitala šta je prvo nastalo, simbol moći ili simbol žalosti.“ Mnogo godina kasnije, Emi i dalje ne može da uživa u cveću. To nas podseća kako naši unutrašnji konflikti i patnje pronađu način da se preliju na budućnost, menjajući smisao mnogih i najbezazlenijih stvari.

U romanu „Bela hrizantema“ otkrivamo i stradanja drugih koje je pogodio rat – japanski vojnik dehumanizovan činjenicom da je njegov sin umro od gladi, a žena izvršila samoubistvo; ostarela Japanka, jedna od „žena za utehu“, koja je dobra prema Hani – ali, najveći deo pažnje i saosećanja u knjizi posvećen je korejskim žrtvama, ženama čije su priče umalo zauvek izgubljene.

Ova knjiga bije bitku koja nije okončana predajom Japana 1945. godine. Tek je 1993. godine japanska vlada priznala postojanje „žena za utehu“; i to uprkos činjenici da su Ujedinjene nacije procenile da je 200.000 žena bilo primoravano na seksualno ropstvo japanskoj vojsci. Većina su bile Korejke, mada su stradale i Japanke i Filipinke. Japanska vlada je 2015. godine, zvanično priznala da je njihova vojska koristila „žene za utehu“ i pristala da osnuje fond u vrednosti od jedne milijarde jena u svrhu pomoći ovim ženama; to je urađeno pod uslovom da korejska vlada zatvori ovu temu i da se statua Mira iz Seula, koja prikazuje jednu od „žena za utehu“, ukloni.

Pregovori su se nastavili čak do kraja 2017. godine. Časopis „Koreja Herald“ citirao je predsednika Mun Dže Ina, koji je izjavio da mnogi Korejci nisu u stanju da „emocionalno prihvate“ ovaj dogovor, a agencija „Rojters“ prenela je izjavu japanskog ministra spoljnih poslova: „Ni po koju cenu ne možemo da prihvatimo dodatne mere koje zahteva Južna Koreja.“ Nedavno je objavljeno da Mun neće insistirati na promeni dogovora, ali da i dalje zahteva iskreno izvinjenje.

Na kraju romana „Bela hrizantema“, autorka daje istorijski pregled, počev od pada korejskog carstva 1905, pa sve do danas. Nakon toga sledi spisak od 38 knjiga koje govore o patnjama „žena za utehu“. Ova knjiga spada u domen fikcije, ali tema kojom se bavi je politička i istorijska; autorka piše sa namerom da se suprotstavi onima koji pokušavaju da poreknu ili minimalizuju strahote koje su doživele ove žene. Emi i Hana su simboli patnje svih odvedenih korejskih žena i onih koji su ostali za njima.

Pretpostavljam da će roman različito delovati na čitaoce, u zavisnosti od njihovog porekla. Razgovarajući sa jednim univerzitetski obrazovanim prijateljem iz Britanije, otkrio sam da on čak nije znao ni da su Koreja i Japan bili u sukobu. On nikada nije ni čuo za „žene za utehu“. Za čitaoce poput njega, roman „Bela hrizantema“ na dirljiv način popunjava prazninu u poznavanju istorije. Drugi sa kojima sam razgovarao znali su za ratne sukobe, ali su bili iznenađeni kada su čuli za današnje tenzije. Autorka nas podseća na stradanja Korejki u XX veku i ukazuje na koji način to utiče i na naše živote. Za neke čitaoce, knjiga će biti književna verzija osporavane statue. Autorka je, takođe, stvorila spomenik „ženama za utehu“. Roman „Bela hrizantema“ je knjiga koja se pojavila u pravo vreme i donela pravu emociju.

Autor: Rovan Hisajo Bučanan, februar 2018.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat