Teško je poverovati da je ovakav prikaz napisala desetogodišnja devojčica. Sjajan prikaz, Inga, naše čestitke!
Ova knjiga je pisana kao dnevnik i u njoj je glavni lik Oli, devojčica koja ide tek u šesti razred, a već je promenila osam škola, jer se njena porodica stalno seli zbog tatinog posla. Ona ima mlađeg brata koji je nervira, tetku sa kojom mora da deli krevet, mamu opsednutu zdravom ishranom, komšinicu Milicu koja često nije kod kuće zbog raznih aktivnosti i novu drugaricu Saru koja obožava horoskop. U školi se učlanila u „Školski dnevnik“ kao urednica koju niko ništa ne pita, kod kuće roditelji odlučuju o svemu ne obazirući se na njene želje, a Sari i Milici služi kao štit i ogledalo dok pokušavaju da se dopadnu svojim simpatijama. Zbog svega toga, Oli se oseća kao da je „udata za vetar“, jer je niko zaista ne primećuje i počinje da misli da ljubav samo nju zaobilazi, ali kada se prijavi na audiciju za snimanje filma, jedan Vlada i njegov očaravajući miris menjaju sve…
Ilustracije su ostavile veliki utisak na mene, jer iako deluje da su nažvrljane na brzinu i bez nekog reda, one doprinose da ova knjiga podseća na dnevnik, ispisan i iscrtan emocijama.
Dopada mi se to što ima više priča u glavnoj priči, koje su ostale nedovršene, pa mogu sama da izmaštam njihov kraj (na primer priča o Jovanu, dečaku bez krila ili o čoveku sa kamenčićem u cipeli i ugovorom u obliku papirne ptice).
Takođe, pisac kao da na većinu događaja stavlja zarez, a ne tačku, baš kao i u stvarnom životu: sve teče, sve se nastavlja i ništa nije konačno.
„Dosta. Život VIŠE NE MOŽE ISPOČETKA.
Mi nemamo više onoliko godina koliko smo imali. Ti idi, pa se vrati subotom. Vrati se kada hoćeš. Nema više… Deca moraju imati svoje prijatelje, nastavnike, probleme, rođendane, sreće i nesreće. Ma kome ja to pričam. Ti nikada ništa nisi razumeo.“
Zanimljivo mi je to što pisac – odrastao čovek, sebe stavlja u ulogu devojčice u pubertetu i u tome se odlično snalazi, jer tada nam je baš tako: niko nas ne razume, niti nas pita da li nam nešto odgovara ili ne, promene na telu i u glavi umeju da budu čudne i zamarajuće, a sopstvena kuća i porodica nas često podsećaju na drugu planetu i vanzemaljce.
Dok Oli sebe pronalazi u pisanju, meni se čini da ponekad samo moja violina govori istim jezikom kao i ja.
Zato bi poruka ove knjige, svim zaljubljenim i neshvaćenim devojčicama glasila: nemojte biti posmatrači svog života, već živite život punim plućima. Zaljubljujte se, patite, radujte se, plačite, zaljubljujte se ponovo i maksimalno uživajte u svom jedinstvenom i fenomenalnom životu!
Autor: Inga, 10 godina