Loren Grejam, zvezda serije „Gilmorove“ i dugogodišnji prijatelj
Metjua Perija, otkrila je da je slavni komičar uoči smrti bio srećan jer su njegovi memoari „
Prijatelji, ljubavnici i Velika Strašna Stvar“ dotakli mnoge čitaoce i pomogli im da pronađu bolji put u sopstvenim životima. Iskrenom i nadasve hrabrom ispovešću u kojoj sebe nimalo ne štedi, i koja odvažno i bez ustručavanja pokriva i njegove najgore trenutke, on je, kao što reče Marta Kaufman, tvorac njegove čuvene serije, uspeo da „pretvori svoj bol u komičnu radost za druge“. Prosto je našao način da i kroz bolnu priču o sopstvenim padovima pomogne drugima i pruži im nauk i lekciju.
Mada biste pomislili da je kao zvezda imao sve u životu, nesrećno detinjstvo i prepuštenost sebi ostavili su u njemu zjapeći krater i hroničnu usamljenost koje je pokušavao da popuni upravo sticanjem slave. Ali slava češće čoveka smrvi nego što mu bude melem i lek. Kada bi ostajao sam, mozak bi ga uvek nekako naterao da pije ili uzima lekove jer su ga jedino oni opuštali i pomagali mu da pobegne od stalnog pritiska. Metju nam sve to objašnjava potanko, iskreno i šaljivo, onako kako samo planetarno voljeni Čendler ume. Takvog su ga i prijatelji upamtili – vazda drag, mio, posvećen i osećajan, uvek spreman da drugima pomogne, da ih nasmeje i oraspoloži. Mada mu je mozak bio opasno zbrčkan, Metju u ovim memoarima rezonuje kristalno jasno i hirurški precizno secira najstrašnije trenutke u životu (poput situacije kada mu je zbog uzimanja lekova debelo crevo puklo te je pola godine proveo na aparatima) i sve to prožima oštroumnim sarkazmom i pošalicama na sopstven i tuđ račun.
Realan je i u pogledu ljubavi: kao neko ko zbog rupa stvorenih u detinjstvu smatra da ne vredi dovoljno i da je nebitan, on ima utisak da stalno mora da nosi masku komičara i ubeđen je da će ga bez nje partnerke ostaviti – a pošto to u svom krhkom stanju ne bi podneo, on je onda često odlazio sam! Ljubav mu je trebala više od svega, ali istovremeno nije imao poverenja u nju. Koren tog problema krije se u detinjstvu, kada su ga kao malog slali avionom tati u Kaliforniju: tržući se na svaku turbulenciju, bez ikoga da ga uteši i umiri, govorio je sebi – da si dovoljno vredan, ne bi te tako ostavljali samog! Obuzet zbog toga patnjom i samosažaljenjem, veći je deo života proveo po bolnicama i raznoraznim klinikama. Zanimljivo je da je još po rođenju trpeo strahovite grčeve zbog kojih su ga već kao novorođenče kljukali barbituratima koji izazivaju zavisnost. A onda su se njegovi razveli kad mu je bilo samo devet meseci, i to će mu ostaviti doživotni osećaj napuštenosti, kao i osećaj da nije dovoljno važan.
Pošto mu je tuga bila nerazdvojna prijateljica, smatrao je da onda bar on treba da teši, veseli i nasmejava druge, i tako je verovatno i postao komičar – i na profesionalnom i na privatnom planu. I nikada nije plakao. Morao je da bude hrabar. Kada mu je u vrtiću tokom igre otkinut vrh prsta na ruci i kada je majka došla u bolnicu po njega, rekao joj je: „Ne plači, ni ja nisam plakao!“
Memoari nam dalje otkrivaju kako je Metju pronašao svoje mesto u Holivudu neprestano alkoholisan, kako mu je uloga Čendlera Binga bila suđena, kako je snimano deset sezona najpopularnije humorističke serije svih vremena, kako je ušao u vezu s Džulijom Roberts i kako ju je rasturio, kako su zahvaljujući Dejvidu Švimeru svi iz ekipe postali milioneri, kako se družio s Brusom Vilisom...
Ovo je priča o tome kako naizgled sitne i nebitne greške koje roditelji naprave tokom odgajanja dece mogu da prerastu od male grudve u ogromnu snežnu gromadu i izazovu lavinu koja ruši sve pred sobom i ne može nikako da se zaustavi. A Metju Peri savršeno opisuje tu lančanu reakciju koju je iskusio iz prve ruke osećajući se kao stranac u sopstvenoj porodici i u sopstvenom životu. Na kraju jeste uspeo da se izbori sa zavisnošću od lekova, te kraj memoara jeste optimističan, bar o pitanju njegove lične, celoživotne borbe sa sopstvenim demonima. Metju Peri, po izveštaju s autopsije, nije umro od opijata, već zato što je pregrejan od tenisa (kao mali je čak bio prvak Kanade u ovom sportu) ušao direktno u đakuzi u svojoj kući, što je izazvalo srčani udar. Ostavivši iza sebe sjajnu televizijsku i filmsku karijeru, i sjajne, velike i strašne memoare.
Autor: Miroslav Bašić Palković