Prikaz memoara Britni Spirs „Žena u meni“: Hrabar i dragocen čin samosvesnog dizanja iz pepela

Britni Spirs često prikazuju kao tragičnu figuru, zasigurno jednu od najtragičnijih u pop kulturi 21. veka: konstantno zlostavljana od medija i ljudi u njenom životu, neprekidno posmatrana kao žena koju je potrebno istovremeno spasti i potčiniti. Njena sudbina deluje skoro pa viktorijanski: gotovo deceniju dugo javno osuđivanje njenog navodno opadajućeg mentalnog zdravlja, praćeno kvazizatočeništvom nametnutim 2008. godine putem zakonskog starateljstva. Bila bi klasičan arhetip histerične žene, kojoj su potrebni razumni muškarci koji bi je zaštitili, da nije stvarna osoba – žena čiji su je talenat i senzibilitet učinili predmetom obožavanja, ali i poruge.

Nema mnogo toga u njenim memoarima „Žena u meni“ što bi sada potpuno promenilo tu sliku. Jer daleko od bleštavih svetala pozornice, koja su je definisala kao jednu od najomiljenijih pop zvezda na svetu, Britni je imala zaista težak život, čak i ako izuzmemo 13 godina koje je provela pod starateljskom kontrolom svog oca, kojeg je smatrala zlostavljačem i pre nego što je prvi put kročila u studio. Zato, u 41. godini, svesna svojih okolnosti, Britni donosi memoare koji ostavljaju utisak preko potrebnog oduška. Kao da, beležeći traume koje je doživela, konačno može da ih pusti niz vodu, ili ih možda spali do temelja. „Vreme je da ne budem ono što drugi hoće; vreme je da zapravo nađem sebe.“

Ovo štivo vas neće preterano oraspoložiti, iako je prošarano buntom i osećajem olakšanja, jer Britni prvi put izražava svoje viđenje poniženja koje su joj nametnuli, kao i svoj pogled na uzbudljivu i vrtoglavo uzlaznu putanju slave svetskih razmera od njene 16. godine. Stil joj je neformalan i direktan, i premda su tu i trenuci samorefleksije, sitni detalji koje iznosi su više nego dovoljni da shvatite celu sliku.

Detinjstvo koje je provela u ruralnoj Luizijani tipično je južnjačko: otac alkoholičar, brat koga je smrvila kosilica, majka iz koje je nakon porođaja liptala krv – možda ne zvuči baš foknerovski, ali je veoma moćno opisano, u svoj svojoj slikovitosti. A tu je i Britnina prva, neuspela audicija za „Klub Mikija Mausa“ (bila je premlada), nakon čega je šest meseci radila u restoranu morske hrane, gde je s devet godina „čistila školjke i rakove, iznosila poslužavnike pune hrane pred goste i čedno plesala u slatkim kostimima.“

Britnin talenat kao pevačice i plesačice pružio joj je način da se izrazi u domu u kom je, kako kaže, bio suzbijan. „Mnogo sam se trudila da sve ispadne tačno onako kako hoću“, piše o tome kako je kao osmogodišnjakinja režirala svoje izmaštane muzičke spotove. „U mom gradiću kao da niko nije radio ništa slično. Svejedno, ja sam znala šta, po mom mišljenju, treba da postoji na ovom svetu, pa sam se trudila da to i napravim.“

Kada je sa 15 godina potpisala ugovor sa Džajv Rekordsom, Britni je pronašla slobodu u tome što je shvatila da može da nastupa bez straha, čak i tokom ozloglašene turneje po tržnim centrima. Međutim, mediji su vrlo brzo postali neprijateljski nastrojeni, čak degutantni. Novinari (odrasli) postavljali su joj pitanja o njenim grudima, istovremeno je prisiljavajući da komentariše kritike na račun njene odeće. „Bila sam tinejdžerka i južnjakinja“, piše Britni. „Pored potpisa sam crtala srce. Volela sam da izgledam ženstveno. Zašto su se, čak i dok sam još bila tinejdžerka, svi ponašali prema meni kao da sam opasna?“

Cela knjiga je prožeta tim osećajem da predstavlja opasnost, bilo da se radi o majičicama kratkim do pupka koje je nosila, ili o energetskim suplementima koje joj je pripisala nutricionistkinja, što je naposletku dovelo do Britninog institucionalizovanja (dva puta uz pomoć SWAT tima). Međutim, najbolniji trenutak je kada je Britni, još uvek tugujući zbog nemogućnosti da vidi svoje sinove (sa Kevinom Federlajnom), bez svoje volje smeštena u rehabilitacioni centar na Beverli Hilsu (od 60.000 dolara mesečno) i primorana da uzima litijum.

Ispada kao da se prošlost ponavlja: Britni se priseća svoje bake Eme Džin, takođe institucionalizovane nakon gubitka deteta i podvrgnute terapiji litijumom, koja je na kraju sebi oduzela život sačmarom dok je stajala na grobu svog malenog sina. Britni više puta pominje kako je mislila da njena porodica želi da je ubije putem starateljstva, što nikako ne zvuči kao samoobmana, već pokazuje jasnu svest o sopstvenoj nemoći i poziciji.

Ovi memoari otkrivaju i dosta senzacionalističkih informacija – Britnina trudnoća i abortus sa Džastinom Timberlejkom, kako ju je Džastin prevario i „dao joj korpu“ preko SMS-a, ali sve to nadmašuju usputne sitnice koje neprimetno o sebi otkriva. Još kao tinejdžerka bila je svesna starijih muškaraca koji se cere u publici „kao da sam za njih nekakva Lolita, neka fantazija, a pritom kao da niko nije mogao prihvatiti da mogu ujedno da budem i seksi i sposobna, da mogu biti talentovana i dobro izgledati. Ako sam seksi, mislili su, valjda, sigurno sam glupa. Ako izgledam privlačno, nikako ne mogu biti nadarena“. Dok se Britni priseća svog života, žali što se 2001. godine nije pridružila postavi mjuzikla „Čikago“: „Dali bi mi da igram negativku koja ubija čoveka, sve vreme pevajući i plešući.“ Brijanje glave usred perinatalne depresije pod budnim okom tabloida bio je na neki način njena poruka celom svetu: „Jebite se“.

S obzirom na to da su tabloidi bili opsednuti zvezdom dobrim delom ovog veka, „Žena u meni“ takođe predstavlja arhetipsku priču o posledicama slave – o izuzetno lepoj devojci sa juga, koju su muzička i medijska industrija vinule u nebesa da bi je potom okrutno samlele. Došlo je ipak do pomaka u medijima (u muzičkoj industriji možda manje), ali čini se – prekasno. Zver ne može biti prisiljena da se vrati natrag u svoju pećinu. Samo pretražite ime Megan Markl, i posvedočite istovetnom viralnom porivu sramljenja koji se samo umnožava.

Druga polovina ovih memoara, koja opisuje Britnine godine pod starateljstvom, može se čitati kao feministička horor priča – nalik gotičkom klasiku Šarlot Perkins Gilman „Žuti tapet“, Britnina priča postaje zlokobno stvarna. (U jednom strašno jezivom trenutku opisuje kako otac izgovara reči: „Odsad sam ja Britni Spirs.“) Njena proza ipak ne odiše čemerom; Britni je oduvek bila duhovita i tako nedvosmisleno svoja, čak i dok priča o tome kako ju je većina muškaraca u njenom životu zlostavljala.

Hit Džastina Timberlejka „Cry Me a River“, suptilna, prikrivena i neiskrena aluzija na kraj njihove veze, imao je za cilj da je ocrni, piše Britni. Ipak, usputno ga podbada dok piše o danima kada je Džastin bio član grupe ’N Sync, kada je prišao jednom od svojih idola R&B muzike i izustio: „U je, do jaja, do jaja! Dženjuaaaaajn! Brate, š’a ima?“ Kevin Federlajn, koji ju je suštinski napustio dok je snimao svoj album, dobio je od zvezde komentar za svoj pokušaj da se oproba u repovanju: „Bog nek mu je u pomoći, shvatao je to vrlo ozbiljno.“

Dok Britni prosipa ovakve bisere, može se osetiti kako postepeno vraća svoju snagu, mic po mic. Govori nam i o čestim trenucima kada „podetinji“ – „sindromu Bendžamina Batona“, iako to detinjasto stanje u koje upada često ne deluje kao infantilno ponašanje, pre kao puka potreba za nekim, bilo kim ko bi bio na njenoj strani.

Znate već kuda vodi ova priča: oni koji će se naći na njenoj strani okupiće se oko pokreta #FreeBritney (#OsloboditeBritni), koji se protivio njenoj institucionalizaciji i podvođenjem pod zakonsko starateljstvo. Prvi put je saznala za pokret od ljubazne medicinske sestre u rehabilitacionoj ustanovi koja je želela da joj pokaže video-snimke. Danas je veoma zahvalna pokretu #FreeBritney koji joj je pomogao, naročito u početku, da skupi hrabrost da dovede u pitanje i naposletku okonča nametnuto starateljstvo.

„Sloboda da radim šta hoću vratila mi je osećaj da sam odrasla žena. Prevalila sam četrdesetu, a isprobavam svašta kao da mi je prvi put. Čini mi se da su vrlo dugo potiskivali ženu u meni. Sada se konačno vraćam u život i ričem kao lavica.“

Upravo zato je „Žena u meni“ hrabar i dragocen čin samosvesnog dizanja iz pepela.

Autor: Džulijen Eskobedo Šepard
Izvor: latimes.com
Prevod: Aleksandra Branković