Čitajući „Zvona starog Tokija“ Ane Šerman možete da zamislite kako stojite na mostu pred izlazak sunca umotani u gustu maglu. Šermanova je urednica po zanimanju i već dugo živi u Tokiju, a tokom pisanja knjige krenula je na posebno putovanje.
„Napisala sam knjigu kako bih razumela gde sam, kao i ljude oko sebe“, rekla je.
Knjiga počinje od 2009. godine i prolazi kroz nekoliko žanrovskih transformacija pre nego što stigne do tematske destinacije – drevnog zvona. Rezultat je delo koje fluidno stapa elemente memoara, istorije i putopisa na originalnoj putanji samootkrovenja.
Autorka je bila inspirisana knjigom Vilijama Dalrimpla „City of Djinns: A Year in Delhi“ koja osvetljava kompleksnost Indije, posebno sedam „mrtvih“ gradova unutar glavnog grada države.
Nakon što se preselila u Japan 2001. godine, Šermanova je shvatila da ne može da pronađe knjigu koja opisuje Tokio kako je Dalrimpl prikazao Delhi. Konfiguracija ogromne prestonice Japana posetiocima često deluje kao lavirint.
„Teško poznavati Tokio“, kaže Šermanova. „Ogroman je, naravno, ali je teško pre svega jer se grad pomera poput kaledioskopa. Mnoga imena savremenih mesta često nisu ista kao i njihovi istorijski pandani.“
U knjizi ćete upoznati devet zvona iz perioda Edo (1603-1868) koja su smeštena u Asakusi, Akasaki, Međiru, Uenuu, Šinđukuu, Ičigaji, Šibi, Nihonbašiju i Jokokava-Honđou.
„Koncept praćenja zvona se sam razvio – tražila sam način da smanjim grad, da ga savijem poput origamija“, rekla je autorka. „Zvona su mi pokazala kako da struktuiram geografiju i vreme.“
Kratak prikaz „Zvona starog Tokija“ ne bi bio pravedan. Knjiga je lirska – meditativna mešavina istorijskog istraživanja, originalnih intervjua i ličnog iskustva.
Najlepši delovi knjige su oni u kojima Šermanova razgovara sa stanovnicima Tokija. Kako je sama priznala, često se osećala pomalo nesrećno dok je sa stanovnicima pričala o ljubavi, vremenu i zaboravljenoj istoriji. Ipak, autorka je uspela da dobije jedinstvene poglede od mnogih ljudi koje je intervjuisala.
Jedan od njih, Kazujoši Suzuki, direktor Nacionalnog prirodno-naučnog muzeja u Tokiju, razgovarao je sa Šermanovom u japanskoj ambasadi u Londonu o tome kako se na „utihlost” drugačije gleda u Japanu nego u Engleskoj:
„Ovde, zbog toga što ste najpre mislili da Bog vlada prirodom, kad je sve tiho, i vi osećate mir. U Japanu je suprotno. Mi smo najsrećniji kad vlada neka gužva, graja. Kad je sve nepomično, tiho, postajemo nervozni, jer to znači opasnost. U Engleskoj ako je tiho, to znači da vaša čudovišta i duhovi spavaju. Što se nas tiče, ako čujemo cvrčke ili ptice, možemo da se opustimo. Naši duhovi izlaze kad je sve tiho.“
„Zvona starog Tokija“ imaju sopstvenu harmonijsku umirenost, možda najbolje oslikanu u utiscima Šermanove o Šinđukuu:
„Šinđuku je granica mog poznavanja Tokija, budući grad u kome sam ja već samo avet, neznana i neupoznatljiva“, napisala je.
„Zvona starog Tokija“ su nepojmljiva na briljantan način.
Izvor: japantimes.co.jp
Prevod: Dragan Matković