Prikaz knjige „Život i doba Malog Groma“ Bila Brajsona

Na početku knjige, Bil Brajson nam daje predgovor i izjave zahvalnosti. „Moje  detinjstvo  je,  kad  se  sve  uzme  u  obzir,  bilo  prilično lepo. Roditelji su mi bili strpljivi i ljubazni, i manje-više normalni. Nisu me lancem vezivali u podrumu. Nisu za mene koristili zamenicu 'To'. Rođen sam kao dečak i dozvoljeno mi je da to i ostanem. Stoga se plašim da ovo što sledi nije naročito sadržajno.“

Priča o srećnom detinjstvu je u današnje vreme neka vrsta tabua u izdavaštvu pa je samim tim dokaz Brajsnove popularnosti i književne veličine to što će se ovakva knjiga naći na udarnim mestima u knjižarama.

Mali Grom je izmišljeni superheroj koga je Brajson, ranih pedesetih godina prošlog veka, stvorio za sebe kada su mu dani u De Mojnu u Ajovi postajali dosadni. Kada bi nosio svoj stari dres – uniformu Malog Groma – smatrao je da ima moć da učini da nestanu ljudi koji ga nerviraju.

Za zadovoljnog i maštovitog dečaka dovoljan je samo ovaj mali dodir magije da se „običan“ život pretvori u zabavan memoar koji je lak za čitanje i potpuno vas opčinjava. Brajson se ne muči da nas zabavi, dovoljna mu je njegova mašta.

Džed Mejts mu je bio jedan od najboljih prijatelja i upoznao je mladog Bilija sa zanimljivim stvarima. „Bio je to prvi put da se susrećem sa menijem koji nije plastificiran i pomalo ulepljen, a nije imao ni fotografije hrane.“

Dodaje: „Džedova baka je živela u hotelu Komodore u Grand Aveniji. Imala je preko hiljadu godina i 16 kilograma od čega je 7 bila šminka.“ Brajson takođe prikazuje i društvenu istoriju Amerike tog vremena. Reč je o neočekivano uspešnom podsetniku na to koliko je taj period bio nevin.

„Ja volim Lusi“ na televiziji, nasmejani doktori u reklama za cigarete, komšije koje svraćaju da „upoznaju“ novi frižider, a seks kod adolescenata još uvek nije otkriven. Njegov pogled na tu eru je besramno entuzijastičan, ali taman kada stvari počnu da deluju sentimentalno, Brajson sve preseče dobrom šalom.

Očigledno je da je obožavao svoje roditelje novinare, ali priznaje da je majčino kuvanje bilo toliko loše da su kuhinju zvali „gorionica“. A otac mu je bio toliko škrt kada su odmori u pitanju da je Bil, kada su ga odveli na iznenadni put u Diznilend, krišom pitao majku: „Imam li leukemiju?“ Život kod kuće je za Brajsona predstavljao sate čitanja knjiga, gledanje televizije, majčino užasno kuvanje, posećivanje uvrnutih rođaka i druženje sa prijateljima.

U ovoj knjizi upoznajemo dečaka koji je primećivao sve što je zanimljivo i izmišljao stvari kada one nisu bile dovoljno interesantne, dečaka koji je naučio da živi u svojoj glavi.

I poput mnogih putnika, glava mu je postala pravi dom što je verovatno razlog zašto se njegovi čitaoci osećaju komotno sa njim gde god da ih u knjizi odvede.

U školi je bio iznenađujuće loš: „U mojoj prvoj knjižici je stajao samo jedan komentar učitelja: ’Bili govori u niskom tonalitetu.’“ Mali Grom i njegovi drugari pronašli su beskrajno mnogo avantura na ulicama De Mojna, a Brajson je u stanju da se seti neverovatnih detalja o svom detinjstvu i, što je još važnije, tome kako je to biti dečak.

Kada nastupi adolescencija, izmišljene avanture su zamenili rizičniji hobiji poput pušenja, alkohola, falsifikovanih ličnih karata i pokušaja da vidi gole žene.

A sa odrastanjem prijateljstva postaju sve važnija. Seća se kako je svaki od njegovih prijatelja uspevao da izvuče i najbolje i najgore iz njegovog karaktera, ali priznaje da im je promenio imena kako ih ne bi sada sramotio.

Ovakva priča zaista ne bi mogla biti ispričana bez svih drugara jer su i oni bili arhitekte njegovog izmišljenog univerzuma.

Na kraju knjige, Brajson odlazi u De Mojn i upoznaje nas sa time gde se svi sada nalaze. I tu saznajemo da je Džed Mejts na kraju postao Brajsonov agent kada je Mali Grom odlučio da postane pisac. Mejts je preminuo od raka. Iako je reč o tužnom trenutku, Brajson čak i tu uspeva da nas ostavi sa osmehom.

„Mali Grom je odrastao i nastavio sa svojim životom. Donedavno je povremeno činio da ljudi nestaju, obično nakon što bi prošli kraj njega dok im drži vrata, a da se ne zahvale, ali je na kraju prestao sa eliminisanjem ljudi kada je shvatio da ne može da odredi ko od njih kupuje knjige.“

Izvor: dailymail.co.uk
Prevod: Dragan Matković