„
Zenica sveta“ je odličan roman iz žanra epske fantastike, koji je ujedno i opčinjavajuća, zasebna priča puna avantura, časti i magije, kao i idealan uvod u ogromni svet serijala
Točak vremena.
Da je roman „Zenica sveta“ obavezno štivo za svakog obožavaoca fantastike, previše je mlaka procena.
Na primercima mnogih Džordanovih knjiga često stoji citat jednog recenzenta Njujork tajmsa: „Robert Džordan se
Točkom vremena ustoličio kao apsolutni vladar sveta kojeg je Dž. R. R. Tolkin tek bio počeo da otkriva“.
Meni ova izjava savršeno oslikava odnos između Džordana i Tolkina. Iako je u to vreme bilo dosta pisaca, Tolkin je skoro samostalno osmislio žanr epske fantastike, kada je sredinom pedesetih objavio „Gospodara prstenova“.
Pa ipak su obožavaoci, koji su tražili logično proširenje Tolkinovih ideja u širi univerzum koji obimnije opisuje ljudska iskustva, morali da čekaju skoro 35 godina, sve dok se to obećanje nije u potpunosti ispunilo u januaru 1990. godine objavljivanjem „Zenice sveta“.
Džordanov univerzum
Točka vremena možda nije mnogo veličanstveniji od Tolkinove Srednje zemlje, koliko je zapravo širi.
Dok se Tolkin usmeravao na malu grupu odlično dočaranih likova, Džordan nas je upoznavao sa hiljadama njih. Dok je magija utkana u prstenove u velikoj meri nepoznata čitaocu, Džordanova Jedna moć ima širok i detaljan sistem pravila koja čitaocu pružaju zadovoljstvo i produbljuju interesovanje.
Tolkin se površno bavio politikom, ekonomijom, kulturom i rodnim odnosima, dok je Džordan te koncepte utkao u svaki aspekt svojih romana, i to na hiljade različitih načina.
Stoga Džordan jeste prvi pravi Tolkinov naslednik, iako ne i poslednji.
Međutim, pored svega rečenog, šta je sa samom „Zenicom sveta“? Da li je zaista dobra i u drugoj deceniji 21. veka? Ako zanemarimo pohvale Džordanu, da li se knjiga zaista ističe?
Prosto rečeno – veličanstvena je!
Kanadski pisac Kori Doktorov je rekao da romani fantastike počinju jednom od dve klasične premise: ili stranac dolazi u gradić ili su jedan ili više stanovnika prisiljeni da iz njega odu.
„Zenica sveta“ počinje prvom i dovodi do druge.
Vrlo brzo, na uvodnim stranicama knjige, predstavljeno nam je, moglo bi se reći, petoro glavnih likova oko kojih će se serijal većim delom odvijati. To su sve sami obični seljaci. Rand al’Tor i Metrim Kauton su sinovi farmera. Perin Ajbara je kovačev šegrt. Ninaeva al’Mera je lokalna vidarka, a Egvena al’Ver je ćerka krčmara.
I dok podanici čistog zla ulaze u selo Emondovo Polje i počinju da izazivaju žestoki haos, ova petorka će se naći u bekstvu, upletena u ono što će da postane avantura života.
Knjiga čitaoca brzo upoznaje sa osnovama glavnog zapleta, da čisto zlo (Mračni) postoji u sukobu sa dobrim bogom, stvaraocem sveta Točka vremena; ovo biće kontroliše svoje zemaljske podanike da čine zlo; i tom zlu se suprotstavljaju čarobnjaci čije moći ograničavaju njihovi sopstveni običaji.
Štaviše, Džordanova glavna tema jeste da se ciklus uzdizanja zla (sa neizbežnim civilizacijskim prevratima koje ono izaziva) iznova ponavlja tokom milenijuma. Čovečanstvo mora da se suprotstavi ovom zlu svaki put, inače će se ciklus ljudskog postojanja prekinuti.
Isprva naši junaci ne žele da se upliću u ovu borbu i zbunjeni su što su uopšte umešani, kao što je i Frodo zbunjen oko toga što se Bilbu dešavaju čudne stvari, naročito kada je tajanstveni čarobnjak Gandalf u blizini.
Međutim, kako se priča odvija i petorka počinje da naslućuje zacrtanu sudbinu, njihova žilavost počinje da se ispoljava i svako na sebi jedinstven način izrasta u heroja kakvog čitalac priželjkuje, i kakav je potreban svetu.
A kakav je tek zaplet!
„Zenica sveta“ ima sve što jedan obožavalac epske fantastike želi – u velikim količinama.
Ona obiluje svim standardnim motivima fantastike (magični mačevi, čarobnjaci, srednjovekovne bitke, vitezovi, konji i oklopi, kameni zamkovi, značaj predodređenih heroja, romansa, izbegavanje smrti i uzbudljivi sukobi sa zlom). Tu su čak i kvazivukodlaci.
Međutim, čitaocu pruža neverovatno zadovoljstvo način na koji su svi ovi kocepti združeni u jedinstveni svet.
Kako je istakao
Brendon Sanderson, Džordan je znao da je zadovoljstvo čitaoca magičnim sistemima direktno proporcionalno tome koliko dosledno se poštuju unutrašnja pravila tih sistema.
Džordan je takođe znao da će čitaoci uživati u razvoju likova koji se prirodno odvija u svetu u kom likovi obitavaju, umesto da nastaju pomoću veštački nametnutih zapleta, kako autoru dune (npr. pronalaženje magične spravice koja će spasti svet).
Nevoljnim putovanjem kroz taj svet Džordanovi likovi se suočavaju sa ličnim problemima i ambicijama, i dalje u čudu šta ih je snašlo. A ne mrsi im planove samo Mračni. Ponekad je to povlašćenost bogatih, muke siromaštva ili stara, učvršćena pravila dobrih zapleta: pohlepa, srebroljublje, požuda i zavist.
Međutim, način na koji se Džordanova petorka (i ostali koji se postepeno priključuju priči) redovno izdiže nakon pada, uz standardne fantastične motive, čini „Zenicu sveta“ tako sjajnom.
Kada sam 1990. godine prvi put pročitao
Točak vremena, među ljubiteljima fantastike je bilo uobičajeno da serijal nazivaju „Gubitak vremena“ zbog opširne i dugačke prirode serijala. On obuhvata toliko ljudskog postojanja, da su čitaoci često završavali Džordanove knjige samo da bi ponovo počeli da ih čitaju iz početka.
Međutim, i 32, da ne kažemo 33 godine nakon objavljivanja, „Zenica sveta“ nikako nije gubitak vremena.
Kada jednom počnete da je čitate, garantujem da je nećete ispustiti dok ne završite svih 500+ stranica. Usput ćete glasno klicati dok upijate sve čari Džordanove snažne vizije i uzbudljivog putovanja na kome su se njegovi junaci našli.
Kada konačno dođete svesti, shvatićete da vas u serijalu čeka još 13 knjiga (+„
Novo proleće“) – tako da se spremite da provedete celu godinu u ovom čudesnom svetu.
Toliko je dobro!
Autor: Renaj Lemej
Izvor: rlemay.com.au
Prevod: Đorđe Radusin