Ne liče svi tinejdžeri jedni na druge. Neki provedu taj period zamandaljeni u svojoj sobi dok drugi ne prestaju da izlaze. Neki ga provedu zavaljeni na kauču, drugi se bacaju na sportske aktivnosti do granica izdržljivosti. Neke prestane da zanima učenje, drugi su u svemu i uvek prvi, neki su nasmejani čim otvore oči, dok su drugi mrzovoljni i najradije ne bi ništa radili, a treći osciliraju između ova dva ekstrema…
Pa ipak, postoje neke zajedničke tačke koje se provlače tokom ovog složenog perioda. Možemo li da kažemo da je u pitanju krizni period? Na neki način, jeste. Tinejdžeri prolaze kroz krizu, preobražaj. Alkohol, seks, droga, brza vožnja, loš uspeh u školi, poremećaj u ishrani… Tinejdžerima su potrebni roditelji da bi prebrodili ovaj period – da budu uz njih i podrže ih, a ne da ih samo posmatraju.
Sastavljen po ugledu na prethodne knjige („
Sve smo pokušali“ i „
Dete me izaziva“), priručnik je podeljen na uzraste, i istražuje psihologiju adolescenata, kao i biološke i psihološke faktore koji utiču na njihov razvoj, što nam omogućava nov pogled na motive njihovog ponašanja koji za roditelje često ostaju velika nepoznanica.
Izabel Fijioza nas uči kako da ispratimo sopstvenu decu a da se ne upletemo u igru moći. „Snagu steknemo onda kad priznamo da smo nemoćni jer tako postajemo iskreniji, svesniji svojih granica.“
U prvom delu knjige Izabel Fijioza nas podstiče da preispitamo sebe i da prihvatimo osećanje „gubitka“ osećanja da smo korisni. Ona nas podseća da je najvažnije negovati odnos sa detetom, i da porodični rituali omogućavaju da se taj kontakt održi. Nudi nam i alatke za regulisanje naših, roditeljskih osećanja kao i one koje nam pomažu da se nosimo sa stresom.
Paralelno sa tim, autorka se fokusira na biohemijske promene koje se dešavaju u mozgu tinejdžera i samim tim utiču na njegovo ponašanje – hormoni, neuronske veze, kontrola nagona (različite moždane funkcije, koje utiču na razmišljanje i osećanja, još nisu u potpunosti formirane).
U knjizi se dosta govori i o ulozi društva tinejdžera, odnosno o njegovom društvenom statusu i ulozi u okviru grupe. Adolescencija je period kada deca postaju sve nezavisnija, pa su im priznanje i podrška drugara važniji od roditeljskih. Zato je važno da roditelji budu pažljivi posmatrači, da se zanimaju za svoju decu, postavljaju pitanja, istražuju njihov ukus i interesovanja, umesto da pridikuju. Iz etape u etapu, važno je da roditelji budu uz svoje dete, a ne da ga ocenjuju i kritikuju.
Pred ovom silom izazova, Izabel Fijioza nas podseća da roditelji imaju moć: ona se zasniva na bezuslovnoj ljubavi, razumevanju i priznavanju dečjih emocija, imaju moć slušanja, poistovećivanja, empatije, razgovora i diksusije, promene perspektive, valorizacije, pomirenja i zahvalnosti. Ona koristi vrlo upečatljivu sliku i opisuje roditelje kao nosače aviona: naša uloga je da tinejdžerima obezbedimo gorivo (ljubav, prisustvo, pažnju i razumevanje) i da budemo uz njih kako bi mogli da se spuste na našu platformu onda kada im je to potrebno.
Neizostavan priručnik za harmoničniju budućnost roditelja i tinejdžera.
Izvor: apprendreaeduquer.fr