Prikaz knjige „Vatra i krv“: Povratak u zmajevo gnezdo

Dok sa nestrpljenjem iščekuju narednu sezonu HBO serije „Kuća zmaja“ (House of the Dragon), mnogi će (ukoliko to već nije učinjeno) potražiti primerak knjige od koje je sve, uostalom, počelo. Osmišljena kao hronika „iz pera velemeštra Gildejna iz starigradske Citadele“, pri čemu se autor Džordž R. R. Martin predstavlja tek kao – prepisivač, „Vatra i krv“ nudi predistoriju dešavanja opisanih u serijalu Pesma Leda i Vatre, ali sa fokusom na dinastiji Targarjen (držaću se transkripcije iz prevoda, umesto načina na koji se imena izgovaraju u ekranizaciji). Prvi od dva planirana toma počinje osvajanjem Vesterosa, a završava se istekom perioda namesništva i stupanjem Egona III na presto. Upravo je pohod Egona I prekretnica od koje se u ovom fiktivnom univerzumu računa vreme (pr. o. – pre osvajanja; p. o. – posle osvajanja) i koja za naredne tri stotine godina konstituiše ustrojstvo čitavog kontinenta.

Na samom početku pruženo je kraće objašnjenje porekla dinastije. Targarjeni su čista valirijska krv, zmajski gospodari pradrevne loze, pa ipak, nipošto najbolji ili najmoćniji već „tek“ najdalekovidiji i najsrećniji. Zahvaljujući proročanstvu svoje kćerke, lord Enar Targarjen godinama uoči Propasti Valirije rasprodaje posede i seli porodicu na Zmajkamen, što ih, kada dođe vreme tajanstvene kataklizme, čini jedinim preživelim gospodarima zmajeva.

Prvi koji pokazuje interesovanje za teritorije na zapadu, objedinjeno nazvane Vesteros i sastavljene od sedam zavađenih kraljevstava u stalnim međusobnim okršajima, bio je Egon I Osvajač (ili Zmaj). Prema običaju, oženio se svojim sestrama, starijom Visenijom i mlađom Renis, tako da iz njihove udružene vladavine potiče dinastički amblem troglavog zmaja. Više od svega zahvaljujući činjenici da su imali zmajeve (Balerion „Crni užas“ pripadao je Egonu; Renis je jahala Meraksis; Visenijin je Vagar), Targarjeni uspevaju da u relativno kratkom periodu pokore sve zemlje osim Dorne na krajnjem jugu. Jedni su im pružili otpor i to skupo platili, drugi svojevoljno obećali vernost, a nekima je kao nagrada poklonjena titula sa posedima poraženih, čime su postavljene osnove svih kasnijih vodećih kuća. Na mestu prvog iskrcavanja vladar ujedinitelj osnovao je prestonicu nazvanu Kraljeva Luka, a od istopljenih, slomljenih i iskrivljenih mačeva palih rivala nastaje famozni Gvozdeni presto.

Pripovedanje je obeleženo naglašenom svešću o nepouzdanosti pojedinih izvora i vremenskom odstojanju sa koga velemeštar sve to beleži. Dok postepeno zalazimo u priču, sve je primetnije psihološko nijansiranje članova dinastije, izraženo kroz razlikotvorne crte njihovih naravi naspram distinktivnih fizičkih karakteristika (ljubičaste oči, srebrnozlatna kosa) i skoro pa formulativno biranih ličnih imena, koja uglavnom zvuče veoma slično. Priča bi se, prema obuhvaćenim razdobljima, mogla podeliti na pet osnovnih celina: 1. Zadobijanje trona: vladavina Egona I Osvajača i njegovih kraljica; 2. Učvršćivanje vlasti: previranja među naslednicima (polubraća Enis i Megor Okrutni); 3. Razdoblje stabilnosti: relativno zatišje pod Džeherisom I, u kome se ipak dešava mnogo tragedija – prirodno, budući da traje duže od pedeset godina. Prisustvo mnogobrojnih naslednika i pretendenata nakon svega dovodi do postavljanja temelja za veliki sukob; 4. Borba oko trona: takozvani „Ples zmajeva“, rodbinski rat između Renire i Egona II, rođenih u dva braka prethodnog kralja; 5. Prividno uspostavljanje ravnoteže tokom namesništva uoči punoletstva Egona III, ujedno završetak razdoblja apsolutne dominacije i snage: početak dekadencije i izumiranja zmajeva.

Najpre valja primetiti kako su dosadašnje reakcije čitalaca i kritičara na ovu knjigu uglavnom bile radikalno podeljene. Prvi oduševljeno ističu značaj još jedne dopune „Sveta leda i vatre“, uspelo podražavanje letopisnog žanra, upoređujući je sa Tolkinovim „Silmarilionom“ i, još hrabrije, monumentalnim delom „Opadanje i propast Rimskog carstva“ Edvarda Gibona. Drugi se žale na „dosadan, suvoparan pripovedni stil“, koji je „bez dijaloga i naporan za praćenje“, zaključujući kako Martin „samo odugovlači, gubi vreme i uzima novac obožavaocima“, umesto da „već jednom završava primarni serijal“. Bilo bi pošteno primetiti sledeće: čitanje, naročito danas, jeste stvar pojedinačnog izbora i želje, prema tome, Martin ili bilo koji drugi pisac ne može „oteti“ ni moje, ni ma čije tuđe vreme i novac, ako mu ga sami ne poklonimo. Zatim, deluje kako se osnovni problem koji nezadovoljni imaju sa ovim delom svodi na, u startu pogrešno i ničim zaista podsticano, očekivanje da dobiju prequel (priču pre) „Igre prestola“ (tako je, baš serije, a ne samo prvog toma sage) u pisanoj formi. Naglasimo i to: stil pripovedanja, dakle, NIJE onaj iz Pesme Leda i Vatre, nema direktne povezanosti sa tamošnjim zapletima, ali je zato pružen širi okvir za razumevanje događaja, pogled u dalju istoriju sa počecima velikih kuća, prepoznavanje predaka likova iz najpopularnijeg dela piščevog opusa, a bogami i misterija koje su nam prvobitno predstavljene pod nešto drugačijim okolnostima.

Taj „suvoparni“ hroničarski stil u potpunosti odgovara nameri autora da verodostojno preuzme manir srednjovekovnih letopisa, pa i žitija. Zapisivač je velemeštar koji sa udaljenosti od nekoliko generacija beleži „konačnu“ verziju istorije, služeći se raznovrsnim izvorima nejednake pouzdanosti. U zavisnosti od tipa svedočanstva, statusa njegovog prenosioca, udaljenosti dotičnog od poprišta zbivanja i aktera, menja se narativni modus, prelazeći iz učenog (meštri) u lascivni (dvorske lude). Ipak, okvirni zapisivač uvek nastoji da ih ujednači, naglašavajući kada bi to informacije trebalo uzeti sa zadrškom, a kada ih shvatiti ozbiljno i kakav se objektivni zaključak u određenim slučajevima može izvesti.

Mada je knjiga prvenstveno usredsređena na Targarjene, priča uključuje i ostale njima bliske pojedince, čitave porodice, plemstvo i ponekog naročito istaknutog pripadnika „plebsa“, stvarajući veoma razgranatu, obuhvatnu panoramu sa koje (kako više puta i biva naglašeno) mnogo štošta po nuždi stvari mora biti izostavljeno, jer naprosto nije u direktnoj vezi sa zmajskom dinastijom. Međutim, bogatstvo opisanog, koliko i tek nagoveštenog sveta u toj meri očarava da se, bez obzira na suštinski različit stil, fokus i pristup, bez problema prepoznaje Martinova opojna proza koju ne možete ostaviti dok ne saznate „šta je dalje bilo“. Sa takvom, zaista gorućom željom nas, uostalom, ostavlja i epilog toma najavljenog kao tek prva polovina.

Dinastija Targarjen, koju u Pesmi Leda i Vatre zatičemo uveliko na zalasku i praktično istrebljenu, već tada pred čitaocem oživljava samo kroz predanja, legende i polufantastične uspomene. To ih, uz zmajeve i neljudski karakterističnu pojavnost čini misterioznim, zastrašujućim, privlačnim, posebnim. Vraćajući se do samih početaka njihovog zauzimanja Vesterosa, pisac ostvaruje blizak uvid u (ne)osnovanu samosvest, ponos zbog odabranosti, ali i kobne slabosti prvih predstavnika vladara koji su se neštedimice služili (kako glasi moto dinastije) vatrom i krvlju. Uverenje da nisu sasvim od ljudske vrste, pa ih samim tim ne dotiču mnogi uobičajeni zakoni, učiniće da se njihova gordost, ipak, istovremeno dramatično suočava sa smrtnošću, podložnošću bolestima i nesrećama za koje su verovali da ih nadilaze. Ono „prokleto ljudsko“ u njima takođe čini da loza daje različite izdanke, pa je za doslovno svaki tip ličnosti moguće naći adekvatan primer na porodičnom stablu. Uspostavljajući neraskidivu vezu, vlast i narav postaju naizmenično delujući faktori njihovog trijumfa ili propasti.

Za to vreme se, naravno, odigravaju bune, spletke, ratovi, unutardinastičke razmirice i sva već poznata pitanja, sada sagledana u svojim korenima: donošenje zakona i uspostavljanje institucija, urbanizacija, načela religije, javnog morala, viteštva. Martin iznova dokazuje znalačko služenje istorijskim izvorima kao nadahnućem, tako da se sa velikom pouzdanošću može ustanoviti uticaj poznatih stvarnosnih primera na oblikovanje fiktivnih. Mada se često zovu isto (obično Egon), likovi su vešto profilisani i do zabune gotovo da ne može doći, jer svako poseduje prilično upadljive osobine po kojima se razlikuje od srodnika. Za svaki slučaj, na kraju knjige je dat rodoslov dopunjen opštim spiskom sa obrazloženjima, tako da se „uputstvo za upotrebu“ savladava brzo i bez problema.

Možda najpribližnije odrediva kao pseudoistoriografska epska fantastika, knjiga se sastoji iz niza interesantnih, nekad naročito pikantnih, drugi put iznenađujuće jezivih, a u svakom slučaju vešto ispripovedanih epizoda. Kroz njih defiluje impresivan niz živopisnih likova, vešto povezanih nitima, simbolima i značajnim pojedinostima, kako međusobno, tako i sa daljom budućnošću svojih potomaka. Opisani događaji nekad imaju trenutno dejstvo, ali je ono češće dalekosežno i moglo bi skrivati odgovore na važne dileme iz kasnijeg razdoblja sage.

Celokupnom doživljaju doprinose crnobele ilustracije Daga Vitlija, podsećajući koliko je lepo ponovo biti u Vesterosu, na čudesan način potpuno uvučen, zainteresovan i vezan za neke izmaštane pojave, ljude, scene. Možda zato čitanje svake sledeće Martinove knjige deluje poput povratka kući.

„Vatra i krv“ predstavlja nesumnjivo značajan doprinos Martinovoj već impresivnoj mitologiji i genealogiji Poznatog sveta, kao knjiga koja u odnosu na dosadašnje donosi drugačiji ton, stil, kvalitet, ali nepromenjeno uzbuđenje, napeto praćenje svake od epizoda i oprobani efekat „udice“. Pored odmah postavljene ograde u vidu svesti o tome da je pre svega reč o epskoj fantastici (otuda sva preterivanja moraju biti unapred prihvaćena kao deo zakonitosti ovog žanra fikcije – ili je nemojte ni čitati), mnoge surovosti su i te kako utemeljene u stvarnosnoj prošlosti. I u realnosti se nekada davno živelo kratko, umiralo na najbanalnije načine, krunisane glave bile su podložne svakojakim zamislima, a oni koji su ih služili još spremniji da se time prema potrebi okoriste.

Mnogima će upasti u oči zanimljiva pozicija žena u, pretežno srednjim vekom inspirisanom, svetu romana: kroz čitav tom susrećemo brojne nezavisne junakinje (uglavnom visokorođene, ali to nije pravilo bez izuzetka) sa velikim uticajem na tok istorije – i one kojima ni poreklo, pamet, lepota, nisu pomogli da izbegnu diskriminaciju. Izvori pošteno priznaju i to da se, baš kao u životu, povremeno dešavalo da epohalnu ulogu odigra neko anonimno lice „prostog porekla“, ali da svemu umnogome kumuju i usmena predanja, pevači, glasine, preterivanja. Pisac odlično poznaje mehanizme nastajanja, građenja i daljeg razvijanja priče, pa se ovoga puta njima poigrava ne skrivajući želju da pre svega ispripoveda planirano, takoreći se „izlane“ protiv svih konvencija poverljivosti, nedostupnosti, ponekad čak i nelogičnosti materije. Time nam pokazuje kako u procesu kretanja izmaštanim svetom uživa koliko i sami čitaoci.

Dobri poznavaoci sage Pesma Leda i Vatre sigurno će uživati u ponovnom susretu sa poznatim pojmovima, lokacijama, prezimenima i njihovim maštovitim predočavanjem. Što se tiče neokaljanih iliti onih koji su samo gledali seriju, moglo bi to biti dobro inicijacijsko čitanje.

---

Izvornu i dužu verziju teksta možete pročitati ovde.
 
Autor: Isidora Đolović
Izvor: Lucida Intervalla