Prikaz knjige „Unutrašnje dvorište“ – Jezik, stvarnost i mašta

Nastavljajući da objavljuje Izabrana dela Gorana Petrovića, pisca koji se nalazi u samom vrhu srpske savremene književnosti, beogradska izdavačka kuća Laguna krajem prošle godine obnovila je u jednom tomu sve do sada objavljene Petrovićeve zbirke priča, u izboru Dejana Mihailovića. Pod naslovom „Unutrašnje dvorište“ obuhvaćene su knjige „Ostrvo i okolne priče“, „Bližnji i Razlike“, s tim što je, kako Mihailović piše u pogovoru, uvršćena i prva knjiga Gorana Petrovića, „Saveti za lakši život“, „kao uvođenje u potonje pripovedačko delo“.

Izbor prati i Mihailovićev pogovor, jedan od onih koji bi mogli biti uzor kako autori pogovora, ili predgovora, u ovakvoj vrsti knjiga treba da pišu, tim pre što je reč o jednom od retkih naših pisaca koje kritika unisono svrstava među najznačajnije i, shodno tome, u potpunosti je analizirala i ocenila njegovo delo: nepretenciozno, diskretno u davanju ličnih ocena, a iznošenja u prvi plan upravo najvažnijih stavova te kritike.

Tačno je trideset godina prošlo od prve knjige Gorana Petrovića, „Saveti za lakši život“. Od 1989. pa do danas, ovaj se pisac svojim proznim postupkom izmakao od uobičajene književne matice, formirajući svoj samostalni tok u kojem je zadržao postulat iz kojeg su se razvili sofisticirani stil, zavidno bogatstvo jezika i visoke estetičnost i etičnost izraza. Petrović je, naročito u početku, svojom književnom tehnikom, kako u pričama tako u romanima, bio najbliži srpskoj ikoni postmodernizma, Miloradu Paviću, od koje se lako odvojio razvijajući autentični metaforični svet koji iz knjige u knjigu, iz sloja u sloj konstantno dopunjava i obogaćuje. Jednom rečju, ako je Milorad Pavić pisac koji je u najneočekivanijim pravcima razvijao svoju karakterističnu fantastiku, u kasnijem se periodu preigravajući artificijelnošću, Goran Petrović je pisac koji u najneočekivanijim pravcima razvijao svoju karakterističnu maštu, bežeći od svake artificijelnosti.

Treba reći da je bio pravi trenutak da se pojavi novi izbor priča Gorana Petrovića: poslednji put to je učinjeno u izdanju Narodne knjige –Alfa 2003. godine, kada je u jednoj knjizi, pod naslovom „Sve što znam o vremenu“ objavljen izbor iz tri zbirke kratke proze ovog pisca: „Saveti za lakši život“, 1989; „Ostrvo i okolne priče“, 1996. i „Bližnji“ 2002. Uvod u knjigu bila je „Priča o pričanju“, kratko kazivanje o svrsi priče i pričanja,  satkano od motiva bajki i narodnih priča, a napisano u slavu pripovedanja od kojeg ni onome ko sluša ni onome ko priča nije lakše, a nije ni teže, ali svakome jeste hrana za dušu.

„Pričom o pričanju“ počinje upravo i knjiga „Unutrašnje dvorište“, u koju su, kao noviju u odnosu na izdanje iz 2003, uključene i priče iz potonje zbirke „Razlike“, objavljene 2006. Sam naslov, „Unutrašnje dvorište“, preuzet je iz nove, i samostalne priče koja se nalazi na kraju izbora, pa je moguće (zašto da ne?) pomisliti kako su je Dejan Mihailović, i sam pisac, uostalom, zajedno osmislili da ocrtaju pripovedački krug u čijem su centru svrha i smisao pripovedanja, ali sa ciljem da čitaocu ne ponude definitivni odgovor. Jer, svaka priča nema kraj, ali svaka nije beskrajna. Suština je u savršenom krugu obnavljanja.

Tako prijemčiva Petrovićeva slika o pisanju, posle tri decenije, uzbudljivo je svedočanstvo o razvoju shvatanja srži pripovedanja i o trudu da se ta srž izvuče iz najskrivenijih kutaka sveta oko nas, i sveta u nama, sa saznanjem da svaki taj trud ne donosi uvek željene visoke rezultate. I to je ono što je vidljivo, i što je dragocena poruka knjige „Unutrašnje dvorište“, tako mudro naslovljene i tako mudro sastavljene, jer čitaocu pruža uvid u piščeve napore da stvori idealnu tvorevinu reči i misli, i mogućnost da doraslo uživa u trenucima kada pisac u tome uspe.

Poput junaka svojih priča, Goran Petrović traži „mesto dokle dopire java, a odakle se prostire san“, pronalazeći različita izvorišta i jednog i drugog. U prvim kratkim prozama to je traganje u okvirima maštovitih igara sa stvarnošću, ali kako ta stvarnost polako grubo probija te okvire, mašta dobija drugačiji smer, pretvara se u spasioca, i u recept sa lekom za bolest „Kako ne poludeti?“. To, možda, najbolje pokazuju izvanredne priče „Matica“, „Tri jeseni i sam početak zime“, „Bogorodica i druga viđenja“, u kojima se glavni junaci različito bore sa ružnoćom sveta oko sebe – sveta izbeglica, bombardovanja, karijerista, vojnika koji odlaze ili se vraćaju sa ratišta…

Ove priče, i druge njima slične, u kojima pisac vrhunski istančanog dara za reč dijagnostikuje stvarnost kroz koju smo nedavno prošli i podiže je na univerzalni nivo jer ona nije samo naša već je stvarnost celoga ovog jadnog sveta, i istim tim darom dovodi do implozije junaka, pripadaju tradiciji srpske književnosti. Onoj koja umešno spaja realnost iz koje vuče svoje korene, i magiju kojom tu istu realnost leči. Drugim rečima, Goran Petrović je najbolji kada u svom pripovedaštvu spaja ta dva momenta: u tom spoju, on otvara nepresušni broj pitanja, od onih univerzalnih kao što su protok vremena i hod istorije, do ličnijih kao što su prijateljstvo, ljubav, sećanja.

Od svega toga, piscu je najvažniji unutarnji svet junaka. Zbog toga Petrović ne polaže mnogo na radnju; a još manje na objašnjavanje osećanja. Likovi njegovih priča delaju, a svojim delanjem aktiviraju druge oko sebe da i sami nešto učine za svoj život, makar ga i ukinuli sopstvenom odlukom. U svemu tome uvek postoji neki detalj, sitnica koja životu daje smisao u ovom našem nesrećnom unutrašnjem i spoljašnjem dvorištu. Te detalje Goran Petrović sugeriše jezikom i prigušenim emocijama, ne padajući u sentimentalnost već demonstrirajući precizno odmerenu empatiju i senzibilnost. Kod ovoga pisca sve je u pravoj meri: i smišljanje novih reči, i količina stvarnosti u odnosu na količinu mašte. Taman onoliko koliko čovek, to ojađeno biće, može na svojim plećima da iznese.

I za kraj: svaka generacija drugačije čita. Ova se tvrdnja može osporiti, ali je najbolje potvrđuju profesori koji naraštaje novih čitalaca dočekuju i ispraćaju, uočavajući koliko oni koji ulaze u svet književnosti od nje očekuju, kako je tumače i koliko ih ona obogaćuje. Biće zanimljivo čuti šta o šetnji „Unutrašnjim dvorištem“ Gorana Petrovića oni budu mislili. Uostalom, ova je knjiga i sklopljena za njih. Ali zašto bi u njemu šetale samo nove generacije? Njega treba ponovo da prešpartaju i dobri poznavaoci pripovedačkog opusa Gorana Petrovića, kako bi još jednom otkrili taj čudesni svet jezika, stvarnosti i mašte.

Autor: Anđelka Cvijić
Izvor: Književni list