Prikaz knjige „The bodigard“: Bojičićev smeh

Kad na prvoj strani knjige „The bodigard“ narator upotrebi oblik ka, u značenju kao („Majami je, ka grad, osnovan...“), a u sledećoj rečenici nepravilan crnogorski padež – akuzativ umesto instrumentala („U isti dan i u isti znak, Lav, rođen je i moj gazda...“) suočićemo se sa govornikom prepoznatljivog porekla, socijalnog statusa i vrste dijalekatske „pismenosti“, čija ispovest čini glavni tok Bojičićevog romana.

U podnaslovu stoji „Pikarski roman“, a u Rečniku književnih termina, u odrednici pikarski roman, stoji još i „autobiografske ispovesti skitnica i probisveta“. Dalje se pominje antijunak „čiji lutalački život protiče u bespoštednoj borbi za održanje u kojoj su sva sredstva dozvoljena“. Prema istom Rečniku, satirični pikarski romani nastali su kao reakcija na pastoralne romane 16. i 17. veka, a nije mnogo drukčiji ni 21. vek.

Bojičićev junak je telohranitelj – roman se sastoji iz njegovog života i priključenija.

Bojičićev roman, od početka do kraja, pripoveda antijunak. Tehnika skaza nije pretenciozna – prva njena osobina je ijekavski izgovor, što znači da se telohranitelji kojima pripada i Bojičićev Bodigard regrutuju iz specifičnih područja i koloritnih temperamenata naše zemlje i našeg vremena. Udeo primitivizma, kao još jedna osobina glavnog junaka, započinje već naslovom knjige.

Ironičnom, satiričnom i humorističkom stilu Bojičićevog romana doprinosi i dozirana, ali neprekidna i parodična upotreba manje ili više poznatih sintagmi, fraza, floskula, citata, parola, izreka iz domaće lektire i kulture. Već na prvoj strani to je oznaka za grad Majami: „varoš mala ali fina“ iz pesama sa radija minule epohe. Tako će se, sa stranice na stranicu, pojavljivati, kao uzgredne poštapalice, šifre jednog načina govora i mišljenja – iz mnogih šlagera, refrena, filmskih izreka i naslova, sve u ironičnoj funkciji. To je stara osobina Bojičićeve satire i humora: dočaravanja savremenog domaćeg mentaliteta kao takvog. To čini dinamiku i slikovitost ispovesti iz usta opskurne ličnosti sa zanimanjem koje nipošto nije uzorno.
 
Intertekstualne deonice ove vrste pojavljuju se naporedo sa duhovitim i paradoksnim iskazima o načinu mišljenja pripovedača, na primer: „U Majami Bič se ljudi bore da im treće doba traje doživotno“. Upravo takvim kombinovanjem teksta Bodigard-narator započinje da slika svoga Gazdu i sebe. Slikajući sebe, on prikazuje i onoga kome služi. Gradeći Gazdin lik, telohranitelj ocrtava svoj profil – više mentalni nego moralni; više humoristički nego psihološki, ali ipak sve to zajedno. Taj dvostruki portret – Gazde i njegovog Bodigarda umnogome su slika jednog društva i jedne epohe. Književni lik kakvog dosad nismo imali.
 
Saznajemo na samom početku da je Gazda čovek u godinama i da je „u nesporazumu sa izvjesnim Alchajmerom“. Ko bi mogao da bude taj Alchajmer – razmatra Bodigard na svoj neočekivani način zaključivanja. Taj način doprinosi posebnoj pripovedačkoj i jezičkoj temperaturi ove knjige. Ta temperatura još se postiže intonacijom aforističkih kontrasta i paradoksa koji Bodigardov iskaz čine ne samo satiričnim nego i dinamičnim na monodramski način sa oprobanim bojičićevskim sredstvima iz sad već klasičnih tekstova „Ja, rezervista“, „Sonzor noćas mora pasti“, „Alo, ođe mobilni“, u izvođenju odličnih komičara minule epohe.
 
Povest o Bodigardu započinje na obali Okeana, gde Gazda dovršava svoj „poslovni“ i životni put u konačnom boravištu Domu staraca, odakle i Gazda i Bodigard sagledavaju svoju prošlost. Pritom je obala višeznačna odrednica – sa ove i one strane života, sa ove i one strane zakona... Pritom je Gazda u drugom planu, gotovo nevidljiv, ali se u svom telohranitelju na poseban način preslikava. Liku telohranitelja s vremena na vreme pridruži se i njegov predak – Đed Miko, čas kao lik iz sna, čas glas savesti, jednom rečju junak rijalitija koji se događa u samom antijunaku našeg antidoba.

Posle uvodnog poglavlja o smrti Gazde glavni junak se, s njegovom urnom, vraća na početak, u Beograd i započinje ispovest heroja našeg doba – sećanje na svoju karijeru od samih početka u mladosti. Njegovo poreklo i njegova zanimanja imaju posebne osobine: ratobornost, nasilje, višak vrednosti. U tim vezama se mentalitet i komičnost srećno dopunjuju.
 
U toj komičnosti, sa elementima tragičnog i satiričnog, glavne su osobine ovog jedinstvenog lika naše savremene književnosti. Tu vrstu književne groteske posedovao je Miodrag Bulatović, a u humoru i satiri prednjači Bojičić.
 
Naivnost kao humornost, elementarno s prizvukom primitivizma – pripovedanje o sopstvenoj agresivnosti kao vrsti sudbine, kao naličje one tradicionalne i junačke – čini Bojičićevog junaka živopisnim i filmskim u isti mah. Tumačenje sopstvene agresivnosti poseban je sloj neobičnog lika Bodigarda.
 
U poglavlju Zvjezdane staze Bodigard pripoveda o životu na dvoru Bosa o čijoj se bezbednosti stara. Opis tog sveta, donekle poznatog iz filmova o političkoj i narko-mafiji, Bojičić ostvaruje svojim sredstvima i pripovedačkim efektima, s dozom specifične ironije i iz perspektive samog junaka – s njegovim rezonima, jezikom i načinom kazivanja. Upravo zato Bodigardu nije promakla distinkcija između sjaja bogatstva i bede siromaštva. Taj odnos dodaje socijalnu dimenziju ovoj priči koja je sva od autentičnog smeha, a to je smeh drukčiji od smeha kroz suze i od gorkog smeha. To je Bojičićev smeh.
 
I Bojičićev junak često pominje filmove, jer mu sopstveni život sa okruženjem i „poslovima“ na kojima je angažovan liči na scene iz filmova. Jednom rečju, veliki svet je došao kod nas, mi smo se domogli razvijenog sveta: manira, vrednosti, odnosa i zakona. A pre svega, bogatstva! I dok živi u tom „razvijenom“ svetu, ponekad se potpuno zanevši u taj svet i svoj zanat, sve češće mu na pamet pada Đed Miko, oličenje prvobitnog sveta i čoveka – naspram ovog zvezdanog.
 
Uskoro Bodigard stupa na još odgovorniju dužnost: postaje telohranitelj Gazdine žene i muško-ženski odnosi i nivoi razumevanja daju novu dramatičnost zbivanjima u Bodigardovoj svesti, kao i u „džungli na asfaltu“ kao takvoj. Džungla na asfaltu je parodijski imenitelj savremenog grada koji kao pozornicu romana sagledava glavni lik, a književno oblikuje Radivoje Bojičić.

Uskoro Bodigard dobija još složeniji i ozbiljniji zadatak – da čuva Gazdinu ćerku, a savremeni roditelji rado decu šalju da uče tenis, glumu, manekenstvo. Malu – tako se zove junakinja ovog odeljka – Bodigard prati na kasting, a reč kasting, koju ne razume, naš junak tumači kao narodnu etimologiju ili pokrajinsku leksemu kastig (kazna, zlo, sramota). Devojčicu prati na ekskurziju, a ekskurzija ne ide samo po manastirima ili sličnim utrvenom stazama istorije i kulture, nego i putevima novog doba i novog društva – novih bogataša i zanimanja kao što je Bodigard u Srba.
 
Vrhunac poverenja u Bodigarda jeste čuvanje kućnog ljubimca, a kućni ljubimac je kultno božanstvo savremenih porodica, ne samo pomodara i bogataša. Iz epizode u epizodu, gradacijski, Bojičić iz svoje satire prelazi u društvenu anatomiju sa fenomenima i suprotnostima pogodnim za književno-estetsko uopštavanje blisko velikim satiričnim i duhovitim majstorima.
 
Sudar shvatanja, mentaliteta, vremena, starog i novog, domaćeg i svetskog – sve to prepliće narativne vezove nove i večne priče nad kojom lebdi blagorodni i razorni osmeh pisca koji svom junaku ugrađuje elemente i osobine prvobitne prirode u odnosu na suprotni svet u kojem se obreo i suprotne poslove s kojima se suočio. Taman kad je usnio đeda Mika, opazio je da ga poverena mu kuca mokri po junačkom obrazu. I tu je vrhunac suprotstavljenih svetova između kojih se, kao između dve vatre, zbiva Bojičićev roman „The Bodigard“.

Autor: Dragan Lakićević