Prikaz knjige „Svedočanstva“– izvanredan nastavak kultnog romana „Sluškinjina priča“

Margaret Atvud se u punom sjaju vraća na scenu romanom nagrađenim Bukerom, tri decenije nakon objavljivanja priče o patrijarhalnoj distopijskoj Republici Galad.

Autorka Margaret Atvud imala je kratko pojavljivanje u seriji zasnovanoj na njenom romanu „Sluškinjina priča“, kao jedna od tetki u sceni u kojoj grupa sluškinja ritualno posramljuje jednu ženu, zato što je „dozvolila“ da je grupa muškaraca siluje kada joj je bilo 14 godina. „Ona je kriva. Ona ih je navela“, skandiraju sluškinje. Atvudova je izjavila da je scena bila „užasno potresna“, jer pisanje te scene nije bilo toliko traumatično kao igranje uloge i, kasnije, gledanje na malim ekranima.

U samoj knjizi, nekoliko vešto sklopljenih rečenica navode čitaoca da se udubi, ne toliko u hipnotišuće posramljivanje jednog ljudskog bića, koliko u promišljanja naratorke priče, Fredovice, o saučesništvu. „Nekada sam imala lepo mišljenje o sebi“, kaže Fredovica. „Ali ne i u tom trenutku.“ Ova scena je poučna, nikako senzacionalna; utiče na naše misli, ne na vizuelni doživljaj. U tome leži jedan od razloga zbog kog je delo Atvudove vanvremensko i neophodno. Ono nas tera da razmišljamo.

Atvudova je sigurno imala više nego dovoljno vremena da razmisli, od trenutka kada je njen roman postao svetski fenomen, a ne samo naširoko popularna televizijska adaptacija – već moćan simbol otpora mizoginiji vladavine Donalda Trampa i hrišćanske desnice. Serija je, u neku ruku, pomogla da savremeni problemi uđu u fokus ili makar problemi sa kojima se žene susreću. Teško je suočiti se sa tim problemima ili ih jednostavno ignorisati.

U romanu „Svedočanstva“, Atvudova se ponovo hvata ukoštac sa tim poteškoćama umesto da ih samo izmisli. Nju ne zanima kako je došlo do degradiranja ljudi, svođenja ljudskog bića na stvar (što je lako postići), već kako su kompromitovana moralna načela.

Radnja romana se nastavlja 15-16 godina nakon što Fredovica kreće u nepoznato, kako saznajemo na kraju romana „Sluškinjina priča“. Priču pripovedaju tri žene, od kojih su dve mlade i pune ideala, dok je treća starija i beskrajno lukava i podmukla. Najprijemčiviji ugao je, naravno, ovaj podmukli. Priču pokreće i dobrim delom opisuje tetka Lidija, koja je i dalje je podjednako zastrašujuća u svojoj ozlojađenosti, kao što smo mogli da očekujemo.

U očima tetke Lidije, ljudi postižu trijumf ili neuspeh na osnovu svojih slabosti ili vrlina, dok je pravda samo pozornica na kojoj se sve to odigrava. „Kako si sigurno već primetio, čitaoče, nevin čovek koji poriče sopstvenu krivicu zvuči upravo kao krivac.“ Ona se poziva na bezdušan nagon za opstankom koji se nalazi u svima nama – ili makar ona tako posmatra stvari, jer se ono primitivno budi u nama kada se nađemo u opasnoj i bezizlaznoj situaciji. Grupa zarobljenih žena je opisana kao „krokodili“, spremni da „skoče, počnu da se otimaju i ujedaju“. Prvo prisustvovanje masovnom pogubljenju im ne umanjuje apetit za hranom, upravo suprotno; posle tog čina, Lidija dobija sendvič sa salatom od jaja i izgovara: „Stidim se što moram da priznam da sam ga u slast pojela.“

Njeno pristupanje redu tetaka opisano je jezivim tonom. Mučena, zatočena i testirana, dat joj je izbor i ona bira „put kojim većina ide“, put kompromisa, izdaje i laži. „Sluškinjina priča“ je uspela da na izvrstan način prikaže zavist među ženama koja se javlja kada su bespomoćne; „Svedočanstva“ se osvrću na saradnju – još jedan porok potlačenih. Lidija, pak, sarađuje kao jednaka među ostalima, ali ne kao žrtva; ona nije u ropstvu. Ona zbilja uživa uništavajući živote žena koje su usvojile vrednosti patrijarhalnog režima: jedna od devojaka, Šunamit, hladnokrvno je žrtvovana zbog sopstvene budalaštine, u činu u kom deluje da Lidija pronalazi nasladu.

Lidija možda ima istureno mesto u romanu, ali njen ugao nije jedini iz kog imamo priliku da posmatramo stvari. Mlađe junakinje, predstavljene kao Agnes i Dejzi, nisu živele životima ispunjenim kompromisima, ne sećaju pređašnjeg načina života i nemaju koga da izdaju. Dejzi je naprasita i puna ideala, kao svaka tinejdžerka, dok je Agnes verna i spremna na ljubav. Devojke su hrabre i pune nade, a u drugoj polovini romana se upuštaju u opasan poduhvat, poput klasičnih heroja. One veruju u prijateljstvo: čak imaju priliku da uvide snagu istrajnosti nečijih načela nakon smrti.

Distopija i dalje krasi Republiku Galad, iako njena implicirana budućnost sada leži u okvirima naše kolektivne prošlosti. Ljudi se služe kompjuterima, ali internet, taj večiti spojler zapleta, manje-više je zabranjen, a time i tendencija da se istorija pretvori u neizvesnu ili surovu apsurdnost. Tramp ne bi mogao postojati u ovom zatvorenom univerzumu. Atvudova je Galad prvi put zamislila nakon života provedenog u zapadnom Berlinu, što je bilo pre rušenja zida. To je bio svet u kome ljudi nisu bili upućeni u mnoge stvari, uključujući i grehe koje su počinili oni na vlasti. Kraj knjige pruža informacije koje služe kao oslobađajuća sila, pre nego nasumična. Vlast je i dalje na snazi, centralizovana je i postoji mogućnost za njenu smenu.

U romanu „Sluškinjina priča“, Fredovica sa neverovatnim predznanjem govori o „lažnim vestima“: dok u „Svedočanstvima“ vesti zaista postaju „lažne“. Reč „drolja“ se češće primenjuje, mada inače nije bilo potrebe da se promeni ono što je 1985. godine prikladno sprovedeno. Kako Atvudova tvrdi, ova distopijska budućnost se u stvarnosti već negde dogodila, a Galad mnogo toga duguje puritanskoj prošlosti SAD. Ona je veliki pobornik dokonosti i lepog vaspitanja kao oružja protiv opresije; za Atvudovu je možda najgora moguća sudbina da u životu nema ništa čime bi mogla da se bavi i zanima.

Ono što roman „Sluškinjina priča“ prožima jeste seksualna tenzija među junacima. Međutim, ova knjiga je, između ostalog, i knjiga o preljubi, ili pre o preljubi koja je pretvorena u ritualni čin silovanja. Junakinje romana „Svedočanstva“ ne priželjkuju i ne oplakuju svoje sudbine poput Fredovice. Ovaj roman, pun zapleta, povezaće ih na način koji pre podseća na Šekspirove komedije, nego na Pinterov pozorišni komad „Izdaju“ (Betrayal).

U svim tim potragama i pustolovinama, tetka Lidija iznosi ulogu koju ima romanopisac – ulogu osobe koja povezuje ostale likove zarad zapleta radnje, što u njenom slučaju podrazumeva kovanje zavere.

Neke od činjenica koje se tiču Republike Galad, završile su u romanu „Svedočanstva“ zahvaljujući čitaocima. „Džun“ je ime koje su fanovi odabrali za Fredovicino pravo ime, a Atvudova je to rado prihvatila. „Nikol“, beba koja se prvi put pojavljuje u televizijskoj adaptaciji, u „Svedočanstvima“ se pojavljuje kao odrasla osoba.

Možete to nazvati postmodernim preplitanjem književnog dela i upliva stvarnosti, ali tu se krije mnogo više od igre rečima popularne autorke. Galad, kao zamisao, zapravo je kao preraslo dete. Atvudova ga je uzela za ruku i od njega stvorila neizvesnu priču, koja je, kao i uvek, prepuna informacija. Pišući „Svedočanstva“, ona preuzima taj svet iz ruku onih koji misle da sada njima pripada: od onih fanova koji pišu svoje verzije, kao i od televizijskih producenata (kako stvari stoje, nije im dozvolila da „ubiju“ lik tetke Lidije). Priča univerzalnog karaktera je njena – ona je ta koja odlučuje.

Margaret je, kao retko koji pisac, uspela da se izbori sa sopstvenom popularnošću i fenomenom spostvenog stvaralaštva. Roman „Svedočanstva“ predstavlja njen najbolji rad. Ovo prozno delo je odraz veštine i jasne vizije koja pokazuje svu lepotu autorkine virtuoznosti. U istoriji književnosti, naredna stranica poneće ime Margaret Atvud. Čitanje ove knjige će vam dočarati kako se svet menja, kako ga nepredvidive sile menjaju ukazujući na to da su neki problemi večni. To je, takođe, prilika da sagledate sopstvene političke stavove, ogoljene u knjizi, da se prisetite kako je svet izgledao pre 30 godina i ustanovite sledeće: „Ako je Atvudova 1985. godine bila u pravu, danas je još više.“

Autor: En Enrajt
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković