Doli Olderton je kao tridesetogodišnjakinja napisala prvenac koji se samo u njenoj državi, Velikoj Britaniji, prodao u milion primeraka, pri čemu je ovenčan prestižnom nagradom National Book Awards za biografiju (2018) godine. Usput, knjiga „Sve što znam o ljubavi“ je za srazmerno kratko vreme prevedena na dvadesetak jezika. Dakle, pred čitaocem je delo koje je pobudilo najnespornije reakcije publike i kritike.
Komercijalni uspeh štiva može biti ishod različitih faktora. Doli Olderton piše direktnim stilom, sa darom da stvori utisak kako sa čitaocem razgovara nasamo. Široka publika, a posebno ona iz generacije milenijalaca, može se lako poistovetiti sa temama i motivima kojima se autorka bavi: raditi slabo plaćen posao koji ne omogućuje spajanje kraja sa krajem, deliti stan sa likovima koje osoba ne bi baš poželela za sustanare, napiti se u najrazličitijim okolnostima i olako stupiti u „one night stand“, biti opsednut hranom – ali i anoreksijom – i sopstvenim egom i emocijama, čak i kada se čini da s njima nešto nije u redu...
Pripovedačica motri sopstveno uzrastanje i raniju mladost – i svoja ubeđenje iz mladosti – sa ironijom i sa dovoljne vremenske distance. Pritom smenjuje stilove: razni dnevnici i hronike, prepisani ili mistifikovani imejlovi, recepti, spiskovi strahova, najomraženijih poštapalica ili stvari za kupovinu, ad hok klasifikacije mladića… Stilistička gipkost Doli Olderton ne čudi s obzirom na njeno iskustvo kolumnistkinje najrazličitijih novina (Sandej Tajms, Telegraf, Glamur, Kosmopoliten…) u kojima je pisala o širokom rasponu tema, počev od putovanja, hrane i VIP-ova preko mode i ljubavi do knjiga i feminizma, koji je svakako iznedrio dobar deo čitalaca ove knjige. I tu smo negde oko trenutka kada deo opisanih razloga čini uzrok uspeha štiva ne samo kod publike nego i u ataru kritike. Kao što je knjiga stilski znatno dinamičnija nego što bi se moglo pretpostaviti iz blurbova, ona nosi i neočekivano visoku društvenu odgovornost. Kao što spontano deli stavove četvrtog talasa feminizma, tako govoreći o anoreksiji, na prvi pogled „in“ temi koja opseda mnoge mlade devojke, štivo nudi i zanimljivu tačku gledišta koja demaskira povezanost socijalno nametnutih modela sa mogućnošću da se sklizne u bolest. Naizgled bezbrižnim – lako ironičnim i često humornim – izražavanjem se ne prikrivaju razočaranja usled udaraca koje mogu naneti ljubavna patnja ili smrt voljene osobe. Čitalac može da stekne utisak da mu Olderton kroz smeh prepričava iskustva koja su joj nekada bila vrlo bolna. Štaviše, počev od svoje druge polovine, ova originalno koncipirana (auto)biografija znatno dobija na dramatičnosti, naročito kroz ispovesti koje je naratorka davala svojoj psihoterapeutkinji. Brojni likovi koji defiluju knjigom prikazani su sa lakoćom a plastično, počev od arhetipski maštane prijateljice Farli preko mladića sa kojima glavna junakinja stupa u veze do sekundarnih pojava poput taksiste koji je preuzima pijanu i bosonogu. Takođe, štivo dobija na složenosti utoliko što se može čitati i kao zbir refleksija o ljubavi ali ne samo karnalnoj ili konvencionalnoj, već i u svojstvu potrebe negovanja odnosa sa bliskim osobama, kakve se u teškim trenucima ispostavljaju kao jedine tačke oslonca. Sve su to potezi kojima Olderton naizgled neukrotivu i haotičnu građu burne mladosti jedne milenijalkinje često prenaglašenih emocija pretvara u štivo koje se metodično može čitati kroz više ključeva: romaneskni, autobiografski, esejistički, blogerski, novinarski, hroničarski... Zbog toga deluje prirodno što je „Sve što znam o ljubavi“ knjiga koja je pobudila najnespornije reakcije vrlo različitih slojeva publike, uključujući i onu, profesionalnu.
Autor: Domagoj Petrović