Prikaz knjige „Sve je ovde divno“ autorke Mire T. Li

Okarakterisati ovaj zanimljiv debitantski roman Mire T. Li kao priču o sestrinstvu je najblaže rečeno neprikladno, i krajnje pogrešno. Roman svakako govori o odnosu među sestrama, dva glavna lika su sestre, ali tkanje ovog dela nikako nije jednobojno. U njemu se prepliće nekoliko velikih tema: američki imigranti, mentalne bolesti, romantična ljubav, materinstvo. Bilo kako bilo, pred čitaocima je jedan odličan, nesvakidašnji, višeslojan roman, čije teme nije tako lako pobrojati.

U skladu sa tim, priču pratimo iz više perspektiva. Tu su dve sestre, Miranda i Lusija, koje su se sa majkom Kineskinjom još u detinjstvu doselile u Ameriku, i koje lutaju od Nove Engleske, preko Južne Amerike i Evrope u potrazi za domom; Lusijin ljubavnik iz Ekvadora, Manuel; i njen suprug, Rus Jona. Dva poglavlja su, opet prikladno, ispričana u sveznajućem trećem licu i označena mestom radnje: Krout siks (psihijatrijsko odelenje) i Mejer, gradić u Minesoti. Glavni likovi su Manuel, ćutljiv i vredan muškarac koji neizbežno razočarava svakog ko ne deli njegove tradicionalističke vrednosti, i Lusija, komplikovana žena, snažne volje, izuzetne harizme, pogođena mentalnom bolešću sa kojom se teško nosi. Ona je neverovatno rečita kad govori o svojoj bolesti:

„Na odeljenju Krout siks rekli su da 'patim' od šizoefektivnog rastrojstva. Kao neki poslužavnik sa uzorcima dijagnoza, 'najbolje od svega'.“

Miranda, čijom naracijom roman počinje i završava se, ostavlja utisak kao da je kod nje sve jasno, ali nikako ne dospeva u centar pažnje čitaoca, naročito u drugom delu knjige. Nije precizirano čime se bavi, a nije ni najjasnije šta je to što je motiviše. Ponavljanje opisa pejzaža u Mirandinom okruženju postepeno postaje zamena za detaljniji opis njenog lika.

Ponavljanje inače ima svoju ulogu u romanu, što je donekle i očekivano. Raščlanjenost, podeljenost na epizode, kako je autorka izabrala da ispriča ovu priču, međusobno se povezuju zahvaljujući određenim motivima koji se ponavljaju, kao što je pesma „Dem Bones“, koju u različitim situacijama, pevaju svi likovi, napredujući, redom od kostiju na nožnim prstima do kostiju glave. Lusija, u prologu kao devojčica primećuje paukovu mrežu, a onda primećuje drugu u odsudnom trenutku njene zrelosti. Među glavnim likovima nema belaca evropskog porekla, a gotovo da niko ni od sporednih likova nije beo, što deluje kao svesno ograničenje. Umesto toga, knjiga je prepuna imigranata svih boja, i svi su vrlo pozitivno prikazani. Miranda je to izrazila rečima: „Naša majka je govorila: imigranti su najjači, napustimo svoje domove i gradimo nove. Gde god da dođemo mi gradimo ispočetka.“

Imigracija u Sjedinjene Države, i njeni najrazličitiji vidovi – od potpuno legalnih vlasnika poslova do onih koji koriste isključivo gotovinu i žive u neprestanom strahu da će ih neko otkriti – predstavlja vrlo važnu pozadinsku temu romana „Sve je ovde divno“. To je prećutni poziv da se obrati pažnja na težinu trenutne političke situacije. Ovi imigranti žive svoje živote, daleko od političkih govorancija, a autorka ih je prikazala kao ljude koji se bore i koji su bez obzira na međusobne razlike povezani nevidljivim vezama. Integrisanje u američko društvo za neke je veoma teško, a za neke se ispostavlja kao nemoguće, ali tenzija među različitim kulturama koje se međusobno sudaraju je sveprisutna. Lusija, sećajući se jednog razgovora sa svojom majkom ispoljava upravo tu vrstu napetosti:

„Ali jesi li bila srećna?
Srećna? Aija, sjao-mej, previše tražiš, ne budi pohlepna.
To je suviše američki.
Ali došla si ovamo da budeš Amerikanka, ma.“

Roman, posebno u početku, ostavlja utisak kratke priče. Događaji i emocije su toliko sabijeni, ispričani sa nekom neverovatnom užurbanošću, da čitalac uopšte ne može da shvati da je pred njim još nekoliko stotina strana koje mora da pročita kako bi došao do kraja ove priče. Ovaj utisak ostaje tokom čitavog romana; to nije kao da čitate roman sačinjen od kratkih priča, već kao da je saga o ovim junacima podeljena na epizode, ispričana u nastavcima. Nalik na neke od televizijskih serija koje likovi iz romana gledaju: jedna duga priča podeljena na napete i uzbudljive epizode. Na primer, Lusijin brak sa Jonom je centralna tema prvih pedeset strana romana, ali onda se brak završava, a knjiga se nastavlja. Poglavlje pod nazivom „Krout siks“ na pedesetak strana govori o jednom od Lusijinih boravaka u psihijatrijskoj instituciji, i ono ima sopstveni tok, sopstveni integritet. Iako pomalo zbunjuje taj osećaj sigurnosti da će se priča ubrzo završiti, mada je očigledno da ima još mnogo toga što sledi, jasno je da autorka vrlo dobro zna šta radi, i da je rešena da vodi čitaoca onako kako je ona zamislila, umesto da sledi bilo čija unapred utvrđena pravila. Ona nastupa prvenstveno iz pozicije pripovedača, tako da ishod nije baš uvek savršeno upeglan i usklađen, opisi likova ponekad deluju pomalo neujednačeno, ali onaj koji sluša će nastaviti da se iz sata u sat naginje unapred kako bi što bolje čuo.

Ovaj roman bi mogao da se posmatra kao samo još jedan debitantski roman u nizu, međutim, zaista je reč o originalnom delu. Glas autorke, Mire T. Li, nije ni ohrabrujući ni jednostavan; on je živ, vredan da mu se posveti  puna pažnja. Narastajuća struktura romana otkriva autorkinu fascinaciju parovima – dve sestre, dva muža, dve trudnoće, dve smrti – kao kontrast, za književnost uobičajeno, bavljenje trojstvima. Neobičnost događaja opisanih u romanu, od kojih je svaki ispričan sa vrhunskom autorskom samouverenošću, podseća na En Pačet, osim što je stil pojačan za nekoliko hiljada volti. „Sve je ovde divno“ je roman koji treba čitati polako, sa uživanjem, a Mira T. Li je autorka na koju treba računati.

Autor: Ketrin Koldron
Izvor: mastersreview.com
Prevod: Maja Horvat