Svi ćemo se složiti da postoji mnogo rok zvezda, ali da niko nije poput
Rolingstounsa.
Ko bi mogao da zamisli da će i nakon sedam decenija još uvek biti aktuelni, sa svojom naglašenom seksualnošću, rasprodatim turnejama i naslovima u tabloidima...
A tu je i njihova muzika. O savršenstvima od pesama „Gimme Shelter“, „Sympathy for the Devil“ i „Angie“ ne treba mnogo govoriti, kao ni o njihovom poznavanju bluza, premda je jako malo singlova
Stounsa uzdrmalo top-liste od kraja sedamdesetih godina prošlog veka naovamo. Iako njihova karijera traje veoma dugo, stadionska turneja Stounsa „A Bigger Bang Tour“, koja je trajala od 2005. do 2007. godine, donela je najveću zaradu svih vremena.
Mit o usponu
Rolingstounsa ide ovako: kada su se
Bitlsi razišli, upraznili su mesto na sceni. Godine 1969, dok je Džon Lenon promišljao o tome kako su
Bitlsi „poput studenata filozofije koji pauziraju godinu dana na fakultetu i to vreme provode u Indiji“, pojavili su se
Stounsi, grupa bučnih delinkvenata; „odmetnici“ rokenrola, koji su bili okrivljeni za izazivanje satanističke panike. Te usne, kosa, i naravno kukovi koji su se pomerali u kružnim pokretima, bili su krivi za skoro sve. Kako bi to rekla Lulu: „Bila sam pomalo oprezna… bilo je zastrašujuće… uzbudljivo… i zastrašujuće“.
Naravno, u stvarnosti nije sve bilo baš tako. Kit Ričards voli da podseća ljude da su se
Bitlsi podjednako loše ponašali kao i
Stounsi, ali da su imali menadžera koji je sve to dobro zataškavao.
A što se tiče Mika Džegera, on tvrdi da zapravo nije bio „zli mršavko“, nego da je samo mnogo voleo da se razmeće.
Oni su postali neverovatno slavni za samo nekoliko meseci. Nije ni čudo što je delovalo kao da su sklopili faustovski pakt sa đavolom. Međutim, sve je imalo svoju cenu – kud god su išli, u stopu ih je pratio haos. Kada tome dodate društvene promene, građanske nemire i gomile LSD-a, onda je sve to delovalo poput zemljotresa. Bilo je žrtava. Cena je bila visoka; a dug tek treba da se podmiri. Pored svega toga, karte za njihove turneje su se prodavale kao lude.
Autorka
Lesli-En Džouns nam pripoveda o svemu tome. U svojoj najnovijoj knjizi „
Stone Age: Šezdeset godina Rolingstounsa“ istražuje priču o
Stounsima do forenzičkih detalja. Ponovo razmatra njihovu reputaciju, analizira podatke koji su dobijeni iz prve ruke, postavlja teška pitanja; ali ništa od toga nije razvratno, što je pravi podvig kada uzmemo u obzir temu knjige.
U našoj eri koja je obeležena
#MeToo i transrodnim pokretima, kao i pokretima za prava crnaca, čak je i Mik uspeo da sagleda verziju sebe iz šezdesetih kroz „nebinarno“ sočivo. „Ja sam muževan, ženstven i sve ostalo“, izjavio je on.
Ako je to tako, kako onda da shvatimo sve što se onomad događalo? Implikacije ukazuju na to da nije u pitanju bilo samo prosto iskorištavanje devojaka i žena.
Merijen, Anita, Muš, Mendi i druge žene se možda ne bi složile s tim. A one zauzimaju centralno mesto u knjizi Lesli-En Džouns: „Priče o ženama članova grupe
Rolingstouns bitne su jer otkrivaju mnogo toga o njihovim muškarcima.“
Ne možemo zanemariti činjenicu da je ovo poprilično problematično polazište za jednog pisca. Ima puno muzičkih novinara, koji su naravno muškarci, koji ne žele da se bave ovim pitanjima. Oni ne žele da prozivaju
Rolingstounse iz bilo kojih razloga.
A da li se u svetu muškaraca, muževnosti i rokenrola reputacija i ponašanje mogu integrisati u jednu celinu? Lesli-En Džouns poručuje da namera nije da im se sudi, nego da razumemo. Uvek postoji nešto više od onoga što znamo, uvek postoje lični nedostaci i, naravno, društveni kontekst. Pa ipak, zlostavljanje je zlostavljanje, i zato je potreban vešt pisac koji će pokušati da iznijansira celu priču, ne gubeći iz vida činjenice i teška pitanja.
Moram da napomenem da smo Lesli-En Džouns i ja dobri prijatelji. Znamo se već trideset godina. Radila je kao kolumnista za časopis Flit strit kada sam stigao u London da bih započeo svoju karijeru na televiziji. Od tada je napisala bestselere o Dejvidu Bouviju, Džonu Lenonu i Frediju Merkjuriju, a nedavno sam imao tu sreću da u svojstvu kliničkog psihoterapeuta dam psihološki uvid u živote ovih muzičkih legendi.
Tom prilikom smo okrenuli psihoanalitičko sočivo na Brajana Džounsa, suosnivača
Rolingstounsa koji je umro u svom bazenu 1969. godine, u 27. godini života. Bio je problematičan lik, pun mana, ali su ga ljudi obožavali. Čarli Vots je o svom kolegi iz benda rekao: „On nije bio naročito fin… lako je umeo da iznervira Ljude.“ Upotrebljavao je ogromnu količinu droge; bilo je mnogo loše krvi između svih njih. Na kraju su ga
Stounsi otpustili. I naravno, priča o Brajanu je priča o jednoj teškoj traumi koja nije primećena na vreme. Sve se ogledalo u njegovim očima, ispod tih gustih plavih šiški. Njegovo unutrašnje dete bilo je povređeno i njegove traume su počele da se ispoljavaju – problematično detinjstvo svakako je bilo jedan od faktora koji su prouzrokovali traume.
Stounsi su bili deo generacije koja je pop muziku učinila subjektivnom, a ono što su radili bilo je transgresivno; bilo je moderno. Zahvaljujući njima, ljudsko društvo nikada više neće biti isto i to je nešto što se ne može osporiti. Sve ostalo je isuviše komplikovano, ali to ova knjiga rasvetljava.
Autor: Ričard Hjuz
Izvor: richardhughestherapy.com
Prevod: Kristijan Vekonj