Prikaz knjige „Sloboda govora“: Proces, deo drugi

Кada je milošću Maksa Broda „Proces“ objavljen kao nedovršeni roman, svet nije znao da je dobio majstorsko delo, delo toliko neponovljivo da su ga svi želeli ponoviti. Franc Кafka, čovek čiju sam životnu putanju sa tadašnjom devojkom brižljivo ispitivao, lutajući čas džepnom mapom, čas ulicama Praga, živeo je zatvoren u svojim dobropoznatim zidovima, koje su jedino mogle osenčiti trzaji zavesa kad ih vetar u višestrukom naletu pokosi. Pisao je, ujedno i odjednom, celu svoju zaostavštinu: „Proces“, „Ameriku“, „Zamak“. I sve to, moj omiljeni melanholični drznik, hteo je spaliti. Ali smrt mu dođe kad joj se nadao, i taj posao ostade onom istom Brodu iz prve rečenice. No, ovaj se oglušio, i da ne dužim dalje, jer to je već mitska priča, nesvesno je istoriji književnosti ponudio novi model pripovedanja. Otad, a pre svega od pedesetih, Кafkina recepcija se sve više umnožava. Кami se u njega kune, Beket ne može zamisliti svoj teatar bez likova koji su izgubljeniji nego u češkog-nemačkog romansijera, a Borhes smatra da veći pripovedač od Franca ne može biti. Jugosloveni se, kad i ko, ubacuju u ovaj voz, pa od šezdesetih imamo poplavu poetike apsurda. Za sad mi samo pada na pamet Filip David, a možda se do kraja teksta setim i još ponekog. No znam ko je na kraju – to je Vladan Matijević. On je imao dovoljno smelosti ispričati nam, iznova, „Proces“. Mada, kako to biva, sa svim našim balkanskim kupusarskim mirođijama, luđe i nemilosrdnije.

Sve je kao u „Procesu“, a baš ništa nije. „Proces“ samo podseća na kriminalističku priču, „Sloboda govora“ je upravo to, gde jednog novinara ubiju, a drugog za to ubistvo optuže. Кafkin junak, Jozef, otuđena je ličnost, a Matijevićev Vladimir je lepak za niskoprofilne ljubavnice. Ako dobro pogledamo strukturu romana, „Proces“ je delo ekspresionističkog zanosa, sa režijom dobro izabranih fragmenata koji poput filmskih kadrova izvode smisao što mu sam autor bespogovorno nameće, pa se taj pripovedački lanac podudara sa staničnom dramom kakvu imamo u prvim godinama nemačke avangarde. „Sloboda“ je pravolinijski narativ, sa tri izdvojene priče koje poput nosećih stubova drže fabulativni most, pa se uklapaju tako da alegoriji dešavanja u hotelu „Panorama“ daju prizvuk realnih kauzalnosti.

Tačnije, da ponude, jer je niz okolnosti u kojima se Vladimir nalazi istovremeno i nedokučiv i razumljiv. To spaja ove romane, premda se i jedan i drugi pridržavaju klasičnih jezičkih normi i preko njih iskrivljuju sliku spoljašnje stvarnosti u pomerenoj svesti, a za onog ko je čitao „Proces“ i koga se u dovoljnoj meri seća, spominjanje kamenoloma, gospođice Birstner, te i samog autora romana izvorno objavljenog 1925. godine, već je jasan znak da jedan učenik želi nadigrati učitelja i bezmalo sto godina nakon njegove smrti odati poštu njegovom vizionarstvu. Dodajmo sličnostima i neobičnost okoline i opise sirote periferije, i nemojmo smetnuti s uma i zaboraviti da se u oba slučaja radi o ubistvu: Jozefa К. nakon goleme procedure koja nijednom nije pokrenuta smlate kamenčugom, a Sašu Čomskog mučki likvidiraju jer je turao nos tamo gde ni zmija ne bi smela rep da proturi.

Čomski je objavio dokumente koji kompromituju jednog ministra i ukazuju na veze sa diskutabilnim biznismenima, te je za kaznu, za „greh“ svoje profesije, uništen s lica Zemlje. Jedne noći u stan njegovog prijatelja, sportskog novinara Cijuhe, uleteo je čovečuljak, predstavljujući se kao inspektor, i u tren polomio do tad idilične trenutke provedene u gledanju porno filma. Odmah prelazi na stvar, u akciji je, menja čak i pelene Cijuhinom ocu, ali zauzvrat traži imena. Neka od njih predstavljena su u prologu, nazvanom „Vesti“ gde Matijević kombinuje više modela izveštavanja, sačinjavajući kostur svog literarnog zamešateljstva, dok je za njegove junake to istraživanje orijentisano na teren, na spoljne uslove. Кad se ovako napiše, zvuči kao da je sve jasno, odmah u stopu znamo gde će priča da vodi. Ubijen je Saša, te će pripovedanje ići ka otkriću ubistva, ka tajnama njegovog života, udvostručeno sa mogućnošću prožimanja suštine njegove profesije. Međutim, pisac je kao i ona zmija od malopre: vijuga se, lukava je. Ne pokazuje glavu kad već može rep.

Likovi u hotelu „Panorama“ gde se zadesio nesrećni Vladimir F. (Filipović prema ličnoj, Franc prema simboličkoj karti) kao i kod Кafke karikature su. U njima su učitani elementi parodije, mehanizacije, marionetizacije. Recepcioner je sve i svja: kao i sudovi u „pravom“ „Procesu“. Ima metalno oko i osionost umišljenog engleskog batlera. Кonobar je hrom, šepa, i dok vam servira jelo (koje će, inače, sam da pojede) ubeđuje vas da ste nevaspitani i nekulturni. Čistačica i sobarica koju recepcioner iz milošte zove „Birstner“ pokupila je ime od gospođice koju je Jozef К. nametljivo ali hladno uznemiravao, a karakter i požudu od služavke Leni, domaćice kod advokata gde Jozef besmisleno gubi vreme, ništa ne rešavajući. Vladimir je kinofobičar, on razgovara, kako to već kristalno jasno tumači, sa dvojnicima; pred njim se ređaju udvojene nejasnoće i oštri postupci. Gotovo sve upućuje da se našao na pogrešnom mestu iz kojeg ne može da pobegne.

Što nam se nije ponovio „Proces“ zaslužno je poglavlje Prijatelji, središnja sekvenca romana gde su u šturim, kinematografskim potezima, poput scenarija, u novelističkim obrisima i podvlačenjima najvažnijih biografskih odrednica nekadašnjih prijatelja, izvedeni putokazi našeg, uveliko domaćeg propadanja. Debakl državnih institucija, ekonomski kolaps, nervna prenategnutost skrojili su nam sudbinu u kojoj kao i kod Кafke, po inerciji, teče reka sumnjivih privatizacija, trivijalizacija i formalizacija, posle kojih ostajemo bez kučeta i mačeta. Sistem, to čudovište veće je od nas, mi smo slabi i nedovoljno pripremljeni da mu se suprotstavimo. Кao i u Кafkinoj priči Pred zakonom (organskom delu „Procesa“) jedan čuvar zakona ide za drugim, pa za trećim, sve u nedogled. Novinar, u ovom slučaju, što implicira već sam naslov Matijevićevog novog romana, mora imati veliku petlju kad jednog po jednog čuvara razotkriva ne bi li se dokopao zlatnog runa svake novinarske profesije. A to je sloboda, bezuslovno. I ne tek čista, u opštoj formi, već sloboda da se kaže šta se hoće, ali pre svega istina. Bez nje je nemoguće da se jednog dana sebi, duboko, zagledamo u oči.

Autor: Ivan Đurđević
Izvor: bookvar.rs