Prikaz knjige „Skriveni život životinja“

Peter Voleben je napisao knjigu o „skrivenom životu životinja“. Ona nije plod hira, već rezultat dugog posmatranja i ozbiljnog istraživanja.

Ne tako davno, životinje su smatrane živim automatima, isto kao što su deca do 18. veka smatrana mašinama koje govore. Verovalo se da je reakcija životinje na čoveka zavisila od toga koju vrstu „novčića“ je „ubacivao u automat“ – hrana je obezbeđivala poverenje, a batine strah. Životinje su tretirane kao objekti koji funkcionišu po principu nadražaj–odgovor, kojim upravljaju urođeni instinkti. Sposobnosti učenja i komunikacije smatrane su mogućim samo u okvirima ograničenja genetskog koda. Taj kod bio je neka vrsta nepromenljivog softvera kojim je mašina (životinja) bila opremljena već prilikom isporuke (rođenja).

Gledano iz tog ugla, svaka vrsta empatije kod naučno prosvećenih pojedinaca smatrana je suvišnom – bilo je kranje neukusno i delovalo kao plod nečijeg hira postavljati pitanja o svesti, emocijama ili potencijalnoj patnji kod životinja. Nikome, osim nekolicini romantičnih čudaka, ne bi palo na pamet da priča o „skrivenom životu životinja“ na način na koji to danas čini Peter Voleben u istoimenom bestseleru. Šta se to promenilo? Kako je došlo do toga da nezapamćeni uspeh jedne ovakve knjige protivreči trezvenosti i naučno orijentisanom duhu modernog doba?

Rizik ali i uspeh autora bili su ovog puta daleko veći nego u slučaju njegove prethodne knjige, koja je takođe bila bestseler i bavila se „tajnim životom“ drveća. Peter Voleben je i u prethodnoj knjizi pokušao da kod čitalaca probudi saosećanje prema jednoj vrsti živih bića, ali to je bilo tek za nijansu više od retoričkog trika. On je naučno utemeljena saznanja o komunikaciji između drveća preko izvesnih supstanci i samoorganizaciji unutar biljne zajednice predstavio kao da je reč o subjektima koji su svesni svojih postupaka. Očovečenje – ono što neki pogrdno nazivaju antropomorfizam – bilo je samo poigravanje jezikom. Poređenja sa ljudima, koji takođe komuniciraju i organizuju se u društva, bila su upravo samo to: puke analogije, iskorišćene zarad boljeg pedagoškog efekta. Niko, naravno, ne dovodi u pitanje činjenicu da i biljke zaslužuju više poštovanja nego što im se ukazuje.

Razgovor o unutrašnjem životu životinja, čak i ako je reč o običnoj znatiželji, ide mnogo dalje od toga. Tu više nije reč o jezičkom antropomorfizmu, već o potencijalno prihvatljivoj hipotezi, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog činjenice da je i čovek životinja. To pak znači da postupke slične ljudskim ne treba posmatrati kao analogije, već kao sličnost u ponašanju vrsta. Kada nam izgleda da životinja pati, to nije samo stvar našeg tumačenja, ona zaista pati. Empatija, koju je naučni pozitivizam decenijama smatrao besmislicom, ili bar prevarom, polako dobija na težini. I još nešto: nije isključeno da je ispravna pretpostavka o postojanju empatije kod životinja, a sa njom i često ismevana rečenica „Moj pas oseti da sam tužan.“

Peter Voleben nije običan naivni entuzijasta. On je diplomirani inženjer šumarstva sa tri decenije praktičnog iskustva i iz njega proisteklog znanja. Svestan je da rizikuje kada pokušava da smanji distancu između životinja i ljudi, proisteklu iz međusobnog nerazumevanja. Tipičan primer ovoga je obasipanje životinja ljudskim emocijama kada one jednostavno žele da ih nahranimo. U ovom slučaju životinja nije automat. Iz njenog ugla, automat je zapravo čovek. Pritom treba napomenuti i da ne možemo svaku vrstu životinjskog ponašanja svesti na ovo poređenje. Voleben navodi više primera u kojima je pažljivim posmatranjem dokazano postojanje naivne intuicije – moguće je, naime, dokazati da životinje formiraju međusobna prijateljstva. On iznosi i dobar teorijski argument: distanca se smanjuje sama od sebe, ako je ne posmatramo kao provaliju koja razdvaja čoveka i životinju, već prepreku između dve životinje, naročito ako je reč o dva sisara. Ova distanca je još manja kada je reč o kućnim ljubimcima koje ljudi gaje već milenijumima.

Klasična nauka o ponašanju životinja se zato uvek ograđivala od ljubimaca. Čovek je, kao uzgajivač, sastavni deo njihovog života i zato ne može igrati ulogu objektivnog posmatrača. Peter Voleben čak ide i korak dalje, tvrdeći kako, pored toga što ljubimci žive pored ljudi, mi hiljadama godina kulturno, a možda i genetski, prenosimo jedni drugima znanja o ovim životinjama.

Ne smemo dozvoliti da nas jasnoća i fluidnost ovog štiva, koje je istovremeno i zabavno i vrlo pažljivo napisano, zavara kada je reč o naučnoj i teorijskoj potkovanosti autora. Mogli bismo ga lako potceniti ukoliko bismo prevideli nekoliko fusnota koje otkrivaju odličnu upućenost u relevantna istraživanja. Uprkos blagom tonu izlaganja, ne treba potceniti njegovu polemičku energiju. Kada god iznese neko sjajno zapažanje o sposobnostima, inteligenciji i veštini komunikacije divljih životinja, Voleben ponavlja isti zaključak: sve ovo se može naći i kod svinja. Gavran prepoznaje sebe u ogledalu? To mogu i svinje. Gavranovi mogu da nauče lična imena? Mogu i svinje.

Upravo na ovom mestu suočavamo se sa moralnom dilemom – i verovatno najvažnijim razlogom zbog kojeg su ljudi spremni da poreknu postojanje unutrašnjeg života životinja. To je, naime, osnovna pretpostavka masovne industrijske proizvodnje i užasnog tretmana životinja u njenim okvirima. Čovek se bolje oseća ako nešto što smatra automatom prepusti na milost i nemilost drugih automata. Mnogo je lakše uživati u prednostima masovne industrijalizacije ako svesno poričemo bilo kakvu sličnost sa životinjama.

To ipak nije tako lako. Volebenova knjiga nas na indirektan ali veoma ubedljiv način poziva da preispitamo svoj superiorni stav i odnos prema drugim živim bićima u svetu u kome živimo. Čovek bi trebalo da je u stanju da to učini i bez moralnih apela. To jednostavno podrazumeva empatiju, koju bi trebalo da oseća svako ko je imao priliku da iskusi kucanje srca ispod životinjskog krzna, poverenje u očima konja ili pogled ispod dugih trepavica uvek oprezne, pažljive i radoznale svinje. I svinja poseduje ličnost, ništa manje važnu od čovekove. „Ne prodaje li se pet vrabaca za dva dinara? I nijedan od njih nije zaboravljen pred Bogom.“ (Luka, 12,6)

Izvor: zeit.de
Prevela: Jelena Tanasković