Zbirke priča Etgara Kereta su kao dobre pank-rok ploče: dimanične su, zabavne i ljudi im se dive kao kultnoj tvorevini. Ipak, čak i najbolje pank-rok ploče čine da se slušalac oseća kao da stalno sluša istu pesmu, uprkos činjenici da ponekad uključiju i nešto potpuno novo, što se posebno ističe. Isto važi i za Keretove zbirke. Odgovornost nije samo na piscu, Keretov žanr jesu parabole, i da su pravila tržišta drugačija, njegove bi priče bile objavljivane zasebno, ne u okviru zbirke. Neke od njegovih najboljih priča predstavljaju pravu eksploziju inovativnosti i iskrivljenog predstavljanja stvarnosti. U pomenutoj priči se javlja i stvarna eksplozija – u pitanju je bombaš samoubica – i snaga ove priče leži u njenom naglom završetku – udovac koji je ostao bez žene u terorisičkom napadu sanja kako ga stopalo njegove preminule supruge miluje po licu. Keret ne pribegava moralisanju, odbija da meša politiku sa onim ličnim i nikada ne pruža čitaocima očiglednu pouku. Kada su se Keretova dela, originalno pisana na hebrejskom pošto je u pitanju izraelski autor, pojavila po prvi put na engleskom jeziku, proglašen je za spasitelja žanra kratkih priča od turobnog realizma Rejmonda Karvera i oslobodioca izraelske proze od pisaca koji su primarno želeli da prikažu širu sliku sveta, kao što je npr. David Grosman. Njegove priče su nepokolebljivo apsurdne i pohotne a Keretove maštovite ideje predstavljale su osveženje za svet književnosti.
Kako onda da posmatramo „Sedam dobrih godina“, Keretov prvi veći korak izvan okvira beletristike? Vremenski period u naslovu se odnosi na doba između rođenja Keretovog sina i smrti njegovog oca, iako nije potpuno jasno kako da shvatimo ovu odrednicu. Da li su to bile dobre godine za Izrael, zemlju neprekidnih konflikta čijoj se vojnoj taktici Keret vrlo glasno protivio? Da li su bile dobre za samog Kereta, koji je uprkos ozbiljnim dođajima opisanim u ovim pričama, veći deo ovog perioda proveo na književnim festivalima u inostranstvu? Paralelizam je vrlo bitan – neprekihno zujanje raketa stalno je prisutno i javlja se u opisima i najobičnijih svakodnevnih aktivnosti ljudi, a kontinuitet u pripovedanju daje ovim pričama kumulativnu snagu koja nije prisutna u Keretovoj fikciji. „Ljudi ovde su svesniji svoje smrtnosti nego na bilo kom drugom mestu na planeti“, rekao je Keret za ljude na Bliskom isktoku. Na početku knjige vidimo Kereta u praznom porodiljskom odeljenju. Svi doktori su odjurili u urgentni centar da se pobrinu za ranjene u terorističkom napadu. Keretov sin Lev mora strpljivo da čeka na red da bude rođen.
Nakon toga — u ovom trenutku Lev ima sedam godina — sirene za vazdušnu opasnost primoravaju celu porodicu da izađe iz kola i da svi legnu licem nadole, pored puta. Keret tada izmišlja igru „pastrami sendvič“ u kojoj su mama i tata parčići hleba, a Lev je meso u sredini, kako bi ublažio detetu strah. Posmatrane zajedno, ove anegdote formiraju sliku o roditeljstvu u zaraćenim predelima, kakva prevazilazi granice politike, a istovremeno ističe preku potrebu za trajnim mirom.
Očinstvo nije jedina ključna tema ovog dela. Nailazimo na autorova razmišljanja o gotovo svemu – od letova koji kasne do telemarketinga. Neki od ovih stavova su veoma dubokoumni, neki nešto manje. Keret se čak pridružuje časovima joge za trudnice jer se tamo ne oseća loše zbog izgleda sopstvenog stomaka. Nakon toga pušta brkove, pa ih obrije. Keret ima običaj da vrlo sažeto opisuje događaje, i njegova ispitivanja određene teme se najčešće vrlo brzo i oštroumno odigravanju, pre nego što su imala priliku da se razrade. Pravi Keret je mnogo blaži od njegovog književnog „ja“ – umesto gnevnog mladog čoveka, pred nama je otac neogoljenih kandži. Kao kritičar, Keret ne beži od polemike – vrlo glasno se protivi Netanjahuovoj vladi i pisao je vrlo ubedljive tekstove na ovu temu – ali su ovi eseji namenjeni širem populizmu. Tekst u kome opisuje igricu Angry Birds za mobilini telefon ne zadire ispod površine puke opservacije, a s druge strane, priča koja opisuje Keretov nestabilan odnos sa izuzetno religioznom sestrom lagano gradi tenziju, ali se naglo završava pre nego što se neko uvredi. Čitalac ove knjige od samo 200 stranica poželi, kad je pročita, da je Keret dodao još poneku opservaciju kako bi produžio ovo jezgrovito upoznavanje.
Autor: Adam Vilson
Izvor: nytimes.com
Prevod: Sonja Laštro