Kao martovski deo Izazova, ukoštac sam se uhvatio sa štivom koje izbegavam još od osnovne škole: istorijom. Na svu sreću, „
Sapijens: Kratka istorija čovečanstva“ nije tipična suvoparna knjižurina na čiju samu pomisao me uhvati alergijska kijavica. Profesor
Harari na duhovit i kreativan način prenosi informacije, neretko se oslanjajući na priče koje služe kao praktični primeri predmeta diskusije. Osvrće se na većinu važnijih aspekata ljudskog postojanja: religiju, politiku, društvo, evoluciju, odnose između uzroka i posledica, ali i na stvari koje nauka ne može sa sigurnošću da objasni, gde pruža uvid u najpopularnije i najverovatnije teorije, kao i na zablude koje nemaju osnova u činjenicama ali su uprkos tome veoma popularne i uzimaju se zdravo za gotovo.
Poglavlja su strukturirana tako da na početku prikažu širu sliku, koja se sa svakim sledećim pasusom primiče iz ptičje perspektive ka individui, pomalo kao na filmskom platnu. Duhovite opaske su česte i umnogome pomažu na ovom proputovanju koje prevashodno služi da obične ljude, kao što sam ja, reši zabluda da ih je pretraga Vikipedije u jedanaest uveče u birtiji posle petog piva i sedmog vinjaka zapravo nečemu naučila. Jer upravo to se desilo, saznao sam koliko ništa ne znam (Sokrate, potpuno te razumem), koliko su informacije koje sam imao nepotpune ili netačne i koliko su temelji mog opšteg obrazovanja klimavi.
Naravno, svi oni koji istoriju nisu bubali za ocenu (uvek petica, molim lepo) i posle refleksno zaboravljali da bi ostavili dovoljno radne memorije za pravilnik DnD-a možda neće biti toliko zabezeknuti širinom i opsegom svog neznanja kao što sam ja bio. Ali verujem da će čak i oni pronaći nešto vredno i interesantno u ovoj knjizi. Preporučujem je svima koji su kao ja poslednjih godina zaglibili u komfor fantastike, trilera i ostalog „lakog“ štiva ili za sve osobe koje je sam naslov dovoljno zainteresovao, jer bukvalno to i pruža – kratku istoriju čovečanstva.
Valja napomenuti da uz sav autorov napor da zadrži objektivnost, ne uspeva u potpunosti da ostavi svoje mišljenje i simpatisanje određenih teorija van teksta. Naravno, narativ time biva „obojen“, ali suština ostaje nepromenjena i otvorena za interpretaciju i razmišljanje, podstičući i nas laike na stvaranje i favorizovanje svojih malih, utešnih teorija koje onda možemo na slavama i za šankovima velikodušno da delimo sa usputnim žrtvama našeg masivnog intelekta, prosipajući pogrešno zapamćene statistike izvučene iz konteksta. Živeli!
Izvor:
povrsniprikazi.wordpress.com