Uspomenama nikada ne treba verovati, kaže
Hans Magnus Encensberger:
„Memoari uvek lažu. Kada se osvrne na sopstveni život, čovek se ponekad seća stvari koje se nikada nisu dogodile. Mi zapravo vrlo malo znamo o sebi samima.“
Prema mišljenju ovog osamdesetdevetogodišnjaka, mi nikada ne možemo biti sigurni u pouzdanost svojih sećanja, jer su ona često zasnovana na porodičnim legendama koje su svoju konačnu formu zadobile neprestanim prepričavanjem i čiju istinitost retko ko dovodi u pitanje.
Encensberger vam, dakle, ne poriče pravo da sumnjate u istinitost njegovih uspomena na detinjstvo i ranu mladost, jer je svestan manjkavosti ljudskog pamćenja. On citira rusku pesnikinju Anu Ahmatovu, koja je jednom prilikom izjavila da svaki pokušaj da se stvore koherentna sećanja rezultira falsifikatom.
Lucidne anegdote i zapažanja
Ova knjiga je prvobitno štampana privatno, u ograničenom tiražu od 99 primeraka, koje je pisac planirao da pokloni članovima porodice i prijateljima. Na svu sreću, izdavačka kuća Zurkamp je odlučila da je učini dostupnom svima, jer bi zaista bilo šteta da šira čitalačka publika ostane uskraćena za bilo koje delo pisca poznatog po oštrom umu i jeziku.
Dok su drugim piscima neophodni debeli autobiografski tomovi kako bi – pre svega sebi samima – dokazali sopstvenu vrednost, Encensberger se zadovoljava šakom anegdota. U minijaturama ne dužim od jedne ili dve stranice, on pripoveda priču o „M.“-u, koji odrasta kao najstarije od četvoro dece, voljen, zaštićen i od malih nogu zainteresovan za odgonetanje svih misterija ovog sveta. Šta, na primer, radi u Nirnbergu onaj „debeli komšija“ koga viđa prekoputa, u dvorištu kuće od peščara?
„Deca uvek osete kada nešto krijete od njih“, piše Encensberger. „Debeli komšija“ nije bio niko drugi do čuveni nacistički propagandista Julijus Štrajher, osnivač antisemitskog nedeljnika
Der Stürmer:
Encensberger svoje kratko prisećanje završava rečenicom: „Gaulajtera su posle rata obesili.“ Lakonski, ali efektno.
„Istorija malog dezerterstva“
Takav stil je karakterističan za Encensbergera pesnika, koji je pre samo nekoliko godina u pesmi „Nirnberg 1935“ opisao svet iz perspektive šestogodišnjaka. I dok se „siroti
Ginter Gras“ u autobiografiji „Ljušćenje luka“ svojski upinje da opravda svoje služenje u jedinici SS-a, Encensberger ovde objašnjava da je još kao trinaestogodišnjak znao kako da izbegne regrutaciju u Vafen-SS.
Poslednjih dana rata bio je raspoređen u jednu „diviziju Hitlerjugenda“, od koje se očekivalo da, naoružana šačicom ručnih raketnih bacača, „zaustavi oružane snage Sjedinjenih Američkih Država“. „Misija je M.-u zvučala besmisleno.“ Ono što sledi je „Istorija malog dezerterstva“, priča u čiju verodostojnost ni pisac nije potpuno siguran, zbog čega je završava sledećim rečima:
„Ova jednostavna, više puta ispričana priča je, po svemu sudeći, tokom decenija dograđivana i doterivana, tako da ni sam M. više nije siguran da li se cela stvar baš tako odigrala.“
Encensberger posle rata otkriva svet
Pripovedanje se nastavlja istim tonom: kod našeg junaka se po završetku rata javlja želja da pobegne od skučenog života u Nemačkoj i Adenauerovog „restauratorijuma“. Tokom prvih poseta Londonu i Parizu mladi Encensberger, koji je od detinjstva sam učio strane jezike iz liliput rečnika, shvata koliko toga su on i njegova generacija propustili zahvaljujući životu u diktaturi. To objašnjava njegovu neutoljivu žeđ za putovanjima i upoznavanjem sveta.
Na vest da će ponovo morati da piše doktorat jer je njegov mentor izgubio jedini postojeći primerak, samo je smireno slegao ramenima. „I nije neki gubitak“, prokomentarisao je. A onda je seo i napisao ga ponovo.
Jedno je sigurno: nemoguće je ne diviti se tako ležernom odnosu prema životu, lišenom svake arogancije i hvalisavosti, tako sjajno prikazanom u ovom „Opus incertumu“, ovoj izuzetnoj književnoj građevini, sazdanoj od nesavršenih ali dragocenih uspomena.
Autor: Knut Kordsen
Izvor: deutschlandfunkkultur.de
Prevod: Jelena Tanasković