Poslednji roman vladara skandinavskog noara ima samo jednu manu, prebrzo se pročita.
„
Ponoćno sunce“, druga od dve novele norveškog pisca trilera Jua Nesbea dosta liči na prvu – govori o ubici u begu, nakon što je prevario šefa – ali to nije loša stvar.
Uglavnom već znate šta dobijate s Nesbeom. Krv, smrt i dopadljivog nekonformističkog heroja i još krvi.
Danas je Nesbe vladar nordijskih kriminalističkih misterija i izgleda da uvek pogađa u metu – nešto u čemu se on i njegov poslednji junak razlikuju. Jun je u nevolji zato što ne voli da ubija ljude.
Njegov kolega Džoni dolazi da ga ubije dok je još u krevetu, zato što je ostavio u životu dilera drogom, a zauzvrat je zadržao polovinu njegovog novca i droge.
„Glava ili stomak?“
„Glava“, rekoh prilazeći ormaru. Izvadio sam mrku tašnu s pojasom za pare i kesicama amfetamina. Okrenuh se k njemu. Video sam njegovo oko iznad nišana na revolveru… Zapitah se šta čeka. Đubretari. Nije želeo da čuju kad opali, pošto su stajali tik pod prozorom…
Ne bih se kleo da znam detalje onog što je usledilo, ali mislim da sam, držeći tašnu – ili pištolj – pred sobom, raspršio staklo kao balon od sapunice, a već sledećeg trenutka sam se obreo u slobodnom padu. Pao sam levim ramenom na krov đubretarskog kamiona, prevrnuo se, osetio dodir usijane karoserije na stomaku, a zatim skliznuo, i dočekao se bosim stopalima na asfalt.
Glasovi zamreše, a u mene su, kao skamenjeni, gledala dvojica u mrkim uniformama. Podigoh donji deo pidžame koji mi je spao, uzeh tašnu i pištolj. Klimnuh onome na spratu. Lukavo se osmehnuo i prislonio onu kandžu uz čelo. Kasnije sam shvatio da mi je zapravo salutirao, u smislu: dobio si ovu rundu, ali još ćemo se mi videti.“
Jun beži u izolovani deo Norveške, daleko na severu, gde sunce leti nikada ne zalazi, i krije se u pastirskoj kolibi u divljini, sa prelepom ženom u žalosti, Leom i njenim mladim sinom Knutom, koji ga snadbevaju namirnicama i puškom.
Ali on zna da će ga ubice naći.
Polako ga izluđuje čekanje i beskrajni dani bez noći, kao i misli o Lei. Sve dok...
„Trojica su ušla u šumu. Četvrti, jedan od onih u odelu i sa puškom, zastao je i povikao nešto… Na sve su mislili. Kerovi. Dva komada. Bešumni… Stvari su izgledale loše. Možda ne onoliko loše kao pre tri minuta, kada sam gutao cev puške, ali bile su loše na drugi način.“
Nesbe je u dobroj formi, uspeva da nas iznenadi na nekoliko mesta, iako se, kao njegov prethodni roman „Krv na snegu“, i ovaj završava prilično brzo. Njegova instant, pređi odmah na stvar akcija, kredibilna karakterizacija i minimalistički dijalozi mogu se naći i u ovom romanu.
Znalački se kreće između Junove prošlosti koja ga proganja i stresne sadašnjosti dok njegov junak broji duge, spore i monotone sate i dane ćekajući opasnost, a osećanja prema Lei se razvijaju…
Izvor: scmp.com