Prikaz knjige „Priči nikad kraja“

Ako je ikada ijedna knjiga dobila ime koje joj je baš pasent, to je ova naša, moja i Goričina, „Priči nikad kraja“. Obe vladamo disciplinom pričanja kao kiša, sa naglaskom na pljuskovima, što je mog Žmua jedared nateralo da postavi suštinsko pitanje: „Kako se ne umorite?“ Jedina je šteta bila što knjige ipak imaju ograničen broj strana, jer kad se on pređe, kao što je slučaj sa nekim enciklopedijskim, monumentalnim izdanjima, onda ič za oblande ne valjaju. A, dobro je kad je knjiga višefunkcionalna, da ne kažem multi.

Ovo je treće pojavljivanje „Priči nikad kraja“, njeno novo izdanje, koje samo potvrđuje da smo bile dobre za čitanje i smeh, podmetanje pod kraću nogu stola, za oblande možda ako je fil mekši, za zaklanjanje od sunca na plaži i podmetanje pod glavu. Čak smo bile i besteler, iako stvarno nismo niti nameravale, niti planirale, niti za to bile spremne. Knjigu smo sastavile, to jest priče udružile zato da jedna drugoj čuvamo strah od samostalnog izdavanja. Koje već samo po sebi tako zvuči da te ladan znoj spopadne. Nas dve smo to više onako, za svoju dušu, da imamo nešto zajedničko da nam ostane za uspomenu i dugo sećanje, na sve što smo prošle.

To sve je počelo u gimnaziji, u trećem razredu usmerenoga obrazovanja. U Osmoj gimnaziji beogradskoj, koja je nekada bila Treća, muška realka, a i sada je Treća, ali muško-ženska i nije realka. Ako me pratite... Tu smo se upoznale, u odeljenju budućih poslovnih prevodilaca. Za ruski i engleski jezik. Bila su to prosvetno zabavno-eksperimentalna vremena. Te dve gimnazijske godine se baš i nismo nešto družile, Gorica je smatrala da sam ja štreber, što je kasnije mojoj deci neumorno ponavljala, a ja sam u njoj videla poslednja batrganja rahmetli hipi pokreta. Tek kada je prošla matura i počeo najduži raspust pred prelaskom u stanje studenta, Gorica me je pozvala da mi nešto ispriča. Što baš meni, ni danas mi nije jasno. Valjda je proradila hemija, ona u koju se kune moj drug Bob Živković, koji tvrdi da su ljudi zajedničke hemije, koju pre ili kasnije prepoznaju, pripadnici istog plemena.

Našle smo se u Pionirskom parku, sele na klupu, i ona je počela da priča. Taj razgovor se samo naizgled završio u vreme kada je noć počela da se presvlači u jutro. Zapravo, ja sam sigurna, da traje i dan danas. Tada smo počele da se družimo, nikako nismo postizale da jedna drugoj ispričamo sve što smo imale i želele. Nakon toga je uspela da me ubedi da i ja dođem u redakciju „Ritma srca“, tadašnje radio emisije. Udavila me je objašnjavajući mi kako je tamo divno i krasno, dobri su ljudi, kako će meni da se dopadne sve, jer to je baš za mene kao i za nju.

Bila je u pravu. Obe smo se u „Ritmu srca“ zaljubile u radio, ona do dana današnjeg bez radija ne može. Ja sam uspela i neke druge stvari u životu da pronađem, ali Gorica je radio-žena, ona je osoba koja sluša radio kud god da ode. I u Mađarskoj. Iako ni reč mađarskog ne zna.

Onda je od „Ritma srca“ pravljen Omladinski Radio B92. Ni to bez nas dve nije moglo. Bile su to dobre godine, mnogo dobre. Jesu već počinjale nestašice svega i svačega, ali mi smo živeli za radio, u redakciji samo što nismo spavali. Gorica je vodila emisije, ja informativnu redakciju.

Posle toga je vreme prosto jurnulo, udale smo se, odselile iz Beograda i Srbije, jedna drugoj pisma pisale boreći se protiv geografije, decu izrodile, jedna kod druge putovale. I dalje se kraj priče i pričanja nije ni slutio. Tek tada smo imale toliko toga jedna drugoj da ispričamo. I dalje je bila radio-voditelj, ono što je uvek najviše u životu volela, ja sam se bavila politikom, koju ne mogu da kažem da sam volela, ali bez nje nisam mogla. Sve dok mi jednog dana kolege iz B92 nisu predložile da pišem blog. Od tada je više od decenije prošlo. Blogovi, internet dnevnici, su se tek pojavili i nisu ni slutili da će se jednog dana pretvoriti u kopanje po tašnama, šminkanje i preoblačenje. Tada su blogovi bili pisanje. Prihvatila sam. Bio mi je potreban hobi, ali takav da mogu da pišem o svemu onome o čemu u svojim izveštajima o politici nisam mogla. Jezikom koji isto tako nisam mogla da koristim u svom novinarskom životu. Nisam ni slutila da ću od hobija da sebi napravim posao. Još jednom u životu.

Posle oko godinu dana je Goran Marković počeo da me nagovara da priče napisane na blogu objavim u knjizi. Tu se pojavio gore pomenuti strah, iako je Goranovo mišljenje podržao i avangardni pesnik, Vujica Rešin Tucić. U pomoć mi je, uostalom kao uvek, pritekla Gorica. Ispostavilo se da i ona ima napisane priče, i da je i nju strah da ih objavi. Pa, ako udružimo strahove, mogle bismo zajedno. Na kraju je tako i bilo, tako je prvi put izašla naša knjiga „Priči nikad kraja“. Ovo sadašnje izlaženje je njena treća sreća. I naša. Bez kraja i tačke

Autor: Jelica Greganović
Izvor: https://zena.blic.rs/lifestyle/jelica-greganovic-kolumna/rf3208m