Prikaz knjige: „Podzemna železnica“ Kolsona Vajtheda

Roman Kolsona Vajtheda ruši sve pred sobom; ovo delo se pojavilo u pravom trenutku i njegovo postojanje je neophodno!

Teško je krčiti sebi put kroz stranice „Podzemne železnice“. Kada to napokon uspete, nakon nebrojenih dana, nedelja, meseci uronjenih u neprijatnu tamu, nemu i razarajuću, sa po kojim trenom isprekidanog sna, naći ćete samo svetlo i stajaćete mirno dišući punih pluća i čekaćete naredni trenutak u kome ćete ili biti dobrovoljno zatočeni ili ćete biti prisiljeni da se borite za sopstveni  život. Kada ovo kažem, podjednako mislim na sadržaj Kolsonove knjige i na ono što proživljavate dok čitate ovu knjigu. Svaki put kada bih otvorila stranice ove knjige, osetila bih se kao da se stvarno nalazim u tom svetu, kao u nekom tunelu bez imalo svetla, jer vam se štivo zariva u utrobu i tera vas da napustite svoju zonu komfora tako što vam ubrizga u krvotok neku vrstu istorijske kiseline i ulazi vam u kosti. Baš kao što treba.

Poslednji roman Kolsona Vajtheda govori o robovima, prati Koru, mladu robinju koja beži sa plantaže Rendal u Džordžiji, nakon što je slušala priče o postojanju podzemne železnice od jednog novopridošlog roba koga zovu Cezar. Ali osim toga, roman govori i o izrazito žestokom priznanju šta je značilo i šta još uvek znači biti crnac u Americi.

U svojoj video prezentaciji o poslednjoj knjizi koju ju uvrstila u svoj čuveni književni klub, Opra Vinfri je izjavila: „Kakvu sam samo knjigu pronašla! Držala me je budnom noću, srce mi je bilo u grlu, plašila sam se da okrenem sledeću stranu.“ To i jeste suština sjajne knjige, divno napisane, snažna u užasima koje opisuje i vrlo bliska istorijskoj istini, ali možda i bitnija od onoga što je Opra rekla o knjizi je činjenica da ju je ona predstavila u svom klubu čime je knjiga prokrčila sebi put do mnogih čitalaca. Nije to prvi put da je Opra odabrala knjigu jednog crnca koja govori o ropstvu na najneugodniji način. Nadam se ne samo da je bar polovina članova njenog kluba pročitala knjigu i da ih je ona dotakla, već i da su svi oni koji su je pročitali osvestili ovu temu. Ne kako bi se poveli nemiri, već naprotiv ‒ kako bi se prekinuli rasistički potezi koje ova zemlja vodi kako bi postavila u centar nadmoćnu rasu, što Vajthed vrlo vešto razotkriva u svojoj knjizi.

Knjiga počinje putovanjem dobro poznatih brodova koji prevoze robove u opasnim, nehumanim uslovima gde su ljudi, jedni preko drugih, vezani za krevete i gde nedeljama i mesecima udišu ustajali smrad, natopljeni urinom i fekalijama, bolesni i izgladneli, i kao kaznom dovedeni na ivicu smrti baš iz razloga jer su želeli da umru. I Korina baba Ejdžeri je bila na jednom od ovih brodova ‒ odveli su je iz jednog afričkog sela. Prvo su odvedeni muškarci, i Ejdžeri je naučila šta znači biti rob, čak i pre sopstvenog zatočeništva ‒ njen otac je bio ubijen jer nije uspevao da drži korak sa ostalim robovima, a telo mu je samo ostavljeno pokraj pruge. Sve ovo se može naći već na prvoj strani.

Svi smo imali prilike da slušamo i čitamo ovakve priče kroz istoriju ‒ bilo da su nam ih kazivali u krugu porodice ili su nas učili o tome u školi ili na fakultetu. S obzirom na to da smo danas daleko od vremena ropstva, mnogima od nas će biti teško da zamislimo takvo nemilosrdno varvarstvo koje se dešavalo u Srednjem prolazu (Middle passage ‒ naziv za vid trgovine robovima), kao i opise života na plantažama obojene lakrdijaštvom koje je predstavljalo rutinu i postalo tipično. U najmanju ruku priča je vrlo potresna i sačinjena od moćnog, gotovo nezamislivog osećanja zahvalnosti za one koji su izdržali najgora nipodaštavanja crnaca u Amrici da bismo mi danas mogli da živimo. Čak i nakon što sam pročitala ovu knjigu, bilo bi vrlo arogantno s moje strane ako bih rekla da shvatam kako je to sve zapravo izgledalo.

Imala sam vrlo živopisne, košmarne snove nekoliko dana nakon što sam počela da čitam knjigu ‒ uvek sam sanjala isto ‒ sebe i svog sina, kako nas kidnapuju i bacaju u roblje, svog sina kako posmatra dok mene siluje robovlasnik i dok mi je vrat u okovima; svog muža koji je belac i koji je ostavljen da se pita da li smo živi ili mrtvi sa mogućnošću da bude ubijen zbog mešanja rasa, ali bih se uvek ujutru probudila bez okova, dok je moj sin spavao u susednoj sobi, a cela moja porodica je bila bezbedna.

Ono što, pak, nije teško zamisliti jest kako je, zapravo, nastala američka himna i kakva je zaglušujuća istrajnost upornog obezvređivanja crnaca kao živih bića.

Kora se upušta u tri putovanja podzemnom železnicom, koja je u knjizi opisana kao prava železnička pruga sa kolosecima, platformama i vagonima koji se ili održavaju ili propadaju, a inženjeri i mašinovođe koji upravljaju vozom kopali su tunele svojim rukama ispod Južnog ostrva. Korina baba je umrla na plantaži, ali je Korina majka, Mejbel, pobegla i nikada je nisu uhvatili. Mejbel postaje pojam mudrosti i njome postaju opsednuti i robovlasnici i lovci na odbegle robove. Kora prezire svoju majku jer ju napustila, ali žestoko brani i održava malenu bašticu koju je nasledila od svoje majke i svoje bake.

Kora istovremeno beži i ne želi da pobegne baš zbog svoje majke. Na kraju krajeva, ono što bi celu stvar ubrzalo i nije toliko važno: „Svaki rob razmišlja o tome. Razmišlja o tome i ujutru i u podne i uveče. Sanja o tome. Svaki rob sanja o bekstvu, čak i kada ne izgleda tako. Čak i kada sanja nove cipele.“ Pratimo Koru i Cezara do Južne Karoline gde oboje pokušavaju da stvore kratak i privremen, gotovo slobodan život za sebe. Ali onda Kora bude primorana da ponovo beži, i dok je love po Ridžveju, ovako se opisuje razmišljanje pozornika koji progoni odbegle robove „kao da su zečevi koje on pridavi kada mu padnu šaka... u traganju za njima njegova krv peva i sija.“

Dok dođemo do kraja knjige, Kora bude i ćelava i čudna i pametna, žigosana i pretučena i silovana, progonjena i okovana, zatvorena mesecima na jednom tavanu i potpuno ponižena. Ona pronalazi neka sopstvena Rajska polja ‒ istovremeno mitska i prava, iluzorna i postojeća, gde ima obilje knjiga a ljubav je moguća. Ali takvo nešto ne traje, gotovo na isti način kao što ne traje nikakav napredak koji se tiče rasnog prava i jednakosti, i uvek imamo na umu da takvo nešto ni ne može biti, čak ni u današnje vreme. To je ništa drugo do beg u snove.

I drugi likovi su poput Kore ‒ jasni, oštri i razboriti. Jedna starica je to ovako objasnila svom ljubavniku „Sukob u Evropi je bio užasan i nasilan, ali njegovo ime pokazuje suštinu. Veliki Rat je oduvek vođen između crnaca i belaca. I uvek će tako i biti.“
 
Autor: Rebeka Karol
Izvor: latimes.com