Prikaz knjige „Pisma koja su promenila svet“: Kad pisma nisu samo reči

Uvek se pitamo kakva li je ona druga, privatna strana moćnika koji oblikuju svet i stvaralaca neprolaznih umetničkih dela. A kad ipak nađemo prozorčić kroz koji možemo da zavirimo iza tih veličina, ne možemo čudom da se načudimo onome što otkrivamo. I upravo to čuđenje držaće nas od prve do poslednje stranice knjige „Pisma koja su promenila svet“ istoričara, filozofa i novinara Sajmona Sibaga Montefjorea, koju je kod nas izdala Laguna.
 

„Zabavno i poučno. Neka pisma su istinski revolucionarna i vizionarska. Druga su veoma lična, ali sva su mali dragulji, baš kao i autorovi komentari uz svako pismo“, napisao je kritičar Dejli mejla o ovoj knjizi.

Ne možemo da se ne nasmejemo dok čitamo pismo egipatskog faraona Ramzesa Velikog koji je 1243. godine pre naše ere odgovarao na pismo svog prijatelja, hetitskog kralja, u vezi sa njegovom sestrom. Pored svih svojih vojnih pohoda, bezbrojnih hramova koje je gradio, svih državnih i međudržavnih poslova, pored bezbroj žena i preko stotinu dece koju je imao, Ramzes nalazi vremena da svom prijatelju napiše: „Kažu da joj je pedeset, možda šezdeset godina! Vidi, žena od pedeset godina je stara, da ne pominjem one od šezdeset! Niko ne može da spravi lek i omogući joj da rađa decu.“

Hurem i Sulejman, Katarina i Potemkin

Nešto manje od 3.000 godina posle Ramzesa sultan Sulejman pisaće svojoj sultaniji Hurem: „Moj najiskreniji prijatelju, pouzdanje moje, samo moje postojanje, moja sultanijo (…) Pevaću ti hvale zauvek. Ja, ljubavnik izmučenog srca, Muhibi očiju punih suza, srećan sam.“

Hurem mu odgovara: „Sultane moj, nema granica plamtećoj patnji razdvojenosti.“

Velika ljubav ruske carice Katarine Velike i njoj potčinjenog generala kneza Potemkina otkriva nam se u pismu koje ona upućuje posle svađe. Razum joj govori da treba da raskine i ona piše: „Vreme je, krajnje je vreme za razborito ponašanje. Sramno je, loše je, grešno je da Katarina Druga dozvoli ovoj ludoj strasti da njome ovlada.“ Kad pročitamo tepanja i intimne nadimke kojima carica oslovljava Potemkina posle „zbogom“, jasno nam je da je svađa prevaziđena, a da njeno: „Ne volim te“, znači upravo suprotno.

U autorovom tekstu koji prethodi ovom pismu saznajemo i o značaju ove ruske carice, o njenom ljubavnom životu pre Potemkina, ali i to da je on njena srodna duša.

Mikelanđelove sumnje u sebe

Ko god je bio u Rimu i podizao pogled ka tavanici Sikstinske kapele, oslikane veličanstvenim Mikelanđelovim freskama, nije mogao da oseti ništa drugo nego čisto divljenje. Čak i kad znamo da je Mikelanđelo tavanicu oslikavao ležeći na skelama, ne bi nam ni na kraj pameti palo da je stvaranje veličanstvene umetnosti izgledalo onako kako ga sam slikar opisuje u pismu iz 1509. godine.

„Stomak mi je stisnut ispod brade, brada mi pokazuje uvis, mozak mi je zgnječen u kutiji, grudi mi se uvrću kao u harpije.“ Dalje Mikelanđelo opisuje svoje muke i napore, da bi pismo završio rečima: „Moja slika je mrtva. Brani je za mene, Đovani, zaštiti moju čast. Nisam na pravom mestu – ja nisam slikar.“

Kad iz pera takvog genija pročitamo koliko je sumnje u sebe imao dok je stvarao, još nam smešnije izgledaju hvalisavci iz našeg okruženja.

Šta majka carica piše ćerki kraljici

Među stotinak pisama iz različitih epoha i sredina, jedno će posebno biti melem za dušu svim današnjim majkama. Pisala ga je 1775. godine austrijska carica Marija Terezija svojoj ćerki Mariji Antoaneti, koja je udajom za Luja XVI postala francuska kraljica. Do majke u Beč stižu glasovi o neprimerenom ponašanju njene nedavno udate, ali još vrlo mlade ćerke.

Nezadovoljna carica majka piše: „Tvoja sreća može brzo da se preokrene i možeš se lako naći u najdubljoj nesreći. To je posledica tvoje stravične raskalašnosti koja te onemogućava da budeš marljiva u bilo čemu ozbiljnom. Šta si pročitala? A usuđuješ se da iznosiš mišljenje o najvećim državnim pitanjima, o izboru ministara? (…) Jednog dana shvatićeš ovu istinu, ali biće prekasno.“

I zaista, ćerka će završiti tragično, na giljotini, ali to neće biti posledica njene raskalašnosti, već ogromnih revolucionarnih promena u Francuskoj.

Od Staljina do Koenove Marijane

Pismima koja je otkrio i objavio Montefjore nam daje privilegiju da zavirimo u emotivnu stranu ličnosti kakve su Staljin ili Hitler, ali i raskošnih duhova kakvi su Mocart ili Oskar Vajld. Tu je i Čerčilovo pismo Ruzveltu, ali i pismo koje je Ruzvelt pisao supruzi.

Iznenadiće nas ton i sadržaj pisma koje je Donald Tramp uputio Kim Džong Unu 2018, ali i onoga kojim je Tito odbrusio Staljinu 1948. godine.

Ipak, najdirljivije od svih je pismo koje je Leonard Koen napisao 2016. Marijani Ilen. Njoj je posvetio svoj veliki hit „So long, Marianne“. Rastali su se davne 1960. godine i ona se vrtila u Oslo i udala. Kad je dobio vest da je Marijana na samrti (bolovala je od leukemije), on joj je napisao to oproštajno pismo, koje joj je stiglo dan pre nego što je zauvek sklopila oči. U pismu Koen smrt naziva „iseljenjem“.

Ako niste, obavezno pročitajte „Pisma koja su promenila svet“, jer će mnoga svojim sadržajem i značajem promeniti vas.

Autor: Mirjana Mitrović
Izvor: tosamja.media