Prikaz knjige „Pisma iz Tajnog grada“ Ivana Ivačkovića

Da li zbog toga što su "Pisma iz Tajnog grada" Ivana Ivačkovića posvećena temi koju mnogo volim a o kojoj ne znam mnogo - muzici, pre svega rokenrolu, ili zbog toga što me je njegova najličnija knjiga do sada istovremeno slatko nasmejala, ganula do suza i podsetila na neke ljude i vreme koje bih najradije zauvek zaboravila, tek ovaj tekst o novoj knjizi autora bestselera "Kako smo propevali" biće manje klasični prikaz a više lični kolaž detalja koje pamtim."Pisma iz Tajnog grada" su zapravo neka vrsta dnevnika koju je Ivačković - novinar, pisac i muzičar - vodio od 1996. do danas.

Uglavnom skockani na stranu i po ili dve, često uz foto ilustraciju, ti dnevnički zapisi su skup iskreno iznetih zabluda, duhovitih, inteligentnih, ironičnih opaski, nostalgije, kritike, ironije, proročkih tekstova o zemlji koje više nema i muzici za koju mnogi kažu da je mrtva - rokenrolu.

Kroz kratke crte o koncertima, pločama i muzičarima, Ivačković nam pokazuje kako je izgledalo živeti i slušati muziku u Jugoslaviji pre njenog raspada ali i njeno uranjanje u mulj i glib ratova, sankcija, bede, primitivizma, sve viđeno očima jednog od predstavnika one pristojne, vaspitane, obrazovane, građanske Srbije koje više gotovo da nema.

Među stotinak tekstova meni su - bilo zbog toga što piše o meni dragim muzičarima ili zato što su me nasmejali ili potvrdili ono što uporno govorim a niko me ne sluša - najdraži oni posvećeni Dženis Džoplin (Ivačkovićevoj listi dodala bih "Little Girl Blue" jer je to njena pesma), Rodu Stjuartu (mačor sa laringitisom - treba li reći nešto više?), Hladnom pivu, političkim stavovima REM-a.

Tu je i tekst o crnoj listi muzičara u SAD (koliki nenormalni ljudi mogu da budu), jednom jedinom Igiju Popu, Niku Hornbiju (napokon još neko ko ga ne ceni previše), priče "Miris grada" (jer sam se smejala na sav glas i istovremeno zagrcnula od muke), "Plen iz Komisiona" (tata Istvud)...

Poslednja trećina knjige zapravo mi je najbliža (ja sam ipak MTV dete 90-ih) pa samim tim i najdraža, jer Mark Nofler zaista jeste otaljao svoj koncert u Beogradu i meni zauvek umrljao sliku o njemu, Ana Popović jeste čudo, Milana Mladenovića i Delče, dva dobra duha ovog grada, više nažalost nema, a mužu ću do kraja života trljati na nos što me je ispalio za koncert Leonarda Koena...

Ivačković svoja pisanja o muzici u životu i životu u muzici završava dirljivom pričom o Bajaginom koncertu na koji je išao sa ćerkom. A meni se srce steglo jer se bojim da do momenta kada moj sin stasa da sa mamom ode na neki koncert njoj dragog benda/muzičara, niko neće ostati.

Ivačković kaže da hoće. Bar za još jednu generaciju.

Izvor: Nedeljnik
Autor: Ksenija Prodanović, Tanjug