Prikaz knjige „Oteti Zapad“: Relevantni Kundera

Kratka zbirka „Oteti Zapad“ češko-francuskog pisca Milana Kundere sastoji se od jednog govora (pod naslovom „Književnost i male nacije“, održanog na Četvrtom kongresu Saveza čehoslovačkih pisaca 1967. godine) i jednog eseja („Oteti Zapad ili Tragedija Srednje Evrope“, napisanog 1983. u Francuskoj). Oba teksta bave se sudbinom malih srednjoevropskih nacija i odnosom ostatka sveta prema tim narodima u vreme kada je Kundera pisao svoj govor. Prema piščevim rečima, „mala nacija je ona nacija čiji opstanak može biti doveden u pitanje u bilo kom trenutku, koja može da nestane i koja to zna“. Kao nekome ko je i sam istočnoevropskog porekla, ove dve forme intelektualnog izražavanja su mi i dan-danas veoma bliske, naročito u trenucima kada razmišljam o ratu u Ukrajini.

U govoru „Književnost i male nacije“ Kundera indirektno pokušava da definiše Evropu kao vrednost – prostor definisan slobodom misli, istorijskim kontinuitetom i zajedničkom kulturom. On ostatak sveta podseća na važnost književne tradicije u svojoj otadžbini, danas nepostojećoj Čehoslovačkoj, kao i na to da je upravo književnost postavila temelje modernog postojanja njegove nacije. Kundera ističe da su u 19. i dobrim delom 20. veka Česi živeli na marginama sveta – reč je o narodu koji neuporedivo češće brani sopstvene granice nego što ih prelazi, i koji je kroz istoriju pretrpeo više nedaća od mnogih drugih naroda.

Sada ću se usredsrediti na esej „Oteti Zapad ili Tragedija Srednje evrope“, prvobitno objavljen u francuskom časopisu Le Débat 1983. godine. Ovaj rad je osamdesetih godina prošlog veka imao velikog uticaja na intelektualni pejzaž Evrope i razumevanje prilika u srednjoevropskim državama. Kundera podseća Zapadnu Evropu i ostatak sveta na postojanje Srednje Evrope, koja je svojim kulturnim i istorijskim kontinuitetom uvek pripadala Zapadu. Kultura je „oduvek bila i ostala sveto mesto njihovog identiteta“, malih nacija Srednje Evrope: Poljske, Čehoslovačke i Mađarske.

Nemoguće je ne primetiti da je u ovom moćnom i veoma ličnom tekstu ton Kunderinog obraćanja obojen strepnjom. Njegove reči bile su od neprocenjivog značaja za razumevanje Srednje Evrope i njenog mesta u okviru Evrope, a u velikoj meri su uticale i na planove za proširenje Evropske zajednice nakon kolapsa tamošnjih komunističkih režima krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Kunderin esej bio je od značaja i za formiranje stava evropskih intelektualaca i političara o narodima bivše Jugoslavije tokom krize ranih devedesetih. Kundera navodi da tragedija Srednje Evrope leži u činjenici da Zapad nikada nije bio svestan njenog značaja, a da posle 1945. nije čak ni primetio njen nestanak. Najvažnije pitanje koje pisac ovde postavlja glasi: zašto Zapadnu Evropu i ostatak sveta nije briga za nestale nacije Srednje Evrope?
 

Značaj kulture u Srednjoj Evropi
 

Kundera nas podseća da je u tom delu sveta kultura oduvek bila vrednost sama po sebi, a ne izum privilegovanih elita kao u mnogim drugim zemljama. Velika mađarska pobuna 1956. i krvavi masakr koji je usledio; Praško proleće i okupacija Čehoslovačke 1968, poljske pobune 1956, 1968. i 1970. – svaki od ovih ustanaka imao je podršku gotovo celog stanovništva. Ni u jednom od ovih slučajeva režim nije bio u stanju da se brani više od nekoliko sati ako nije imao podršku Rusije. Ne sme se zaboraviti da je kolektivno kulturno pamćenje igralo odlučujuću ulogu u svim bunama u Srednjoj Evropi – mnogo veću nego u bilo kom drugom evropskom masovnom ustanku.

Pobune u Srednjoj Evropi uvek je pothranjivala kultura: poezija, pozorište, romani, bioskop, književni časopisi, komedija, kabare, filozofske rasprave i istoriografija. Masovni mediji poput novina, radija i televizije nisu igrali nikakvu ulogu u tim ustancima (jer su bili pod kontrolom države). Značaj kulture u životu i političkom pejzažu svakodnevice u komunističkim režimima bio je ogroman.

Kritike upućene režimu od izvesnog broja mađarskih pisaca, organizovanih u grupu nazvanu po romantičarskom pesniku Šandoru Petefiju, utabale su put pobuni iz 1956. Praškom proleću 1968. prethodila je delatnost pozorišnih, filmskih i književnih radnika, a naročito članci objavljivani u jednom od najvažnijih čehoslovačkih književnih časopisa. U Poljskoj je zabrana drame romantičarskog pesnika Adama Mickjeviča izazvala čuvenu pobunu poljskih studenata 1968. Rusi su u Čehoslovačkoj pokušali da zatru sve što je imalo bilo kakve veze sa kulturom, uključujući i književne časopise, koji su likvidirani tokom ruske okupacije 1968. Prag je u tome video neverovatnu tragediju, nezamislivu katastrofu, ali u Londonu, Parizu i ostatku sveta ovaj postupak protumačen je kao nešto zanemarljivo, banalno i beznačajno.

Kundera kaže da razume tešku situaciju u kojoj su se našli pojedini Rusi, koji su strahovali da će se njihova voljena otadžbina nadalje poistovećivati isključivo sa brutalnim komunističkim režimom. On odaje priznanje ruskoj književnoj tradiciji, koju smatra važnim delom evropskog kulturnog nasleđa, ali nas istovremeno podseća da moramo imati razumevanja i za Poljake, koji su puna dva veka bili potčinjeni Rusiji i izloženi neprestanoj „rusizaciji“. Zapad, i ostatak sveta često, ako ne i uvek, zaboravljaju da sagledaju situaciju iz perspektive malih srednjoevropskih nacija, čiju sposobnost samostalnog delovanja redovno ignorišu. Isto se dešava i ovih dana kada je reč o Ukrajini. U većini članaka u važnim evropskim, američkim i azijskim novinskim publikacijama Ukrajina i njen narod su svedeni na svojevrstan apstraktni pojam, lišen duge i bolne istorije čija je posledica aktuelni rat.
 

Kao što je već pomenuto, Kundera smatra da tragedija Srednje Evrope leži u činjenici da Zapad nije primetio njeno nestajanje, niti razumeo njen značaj (ne smemo zaboraviti da je esej napisan početkom osamdesetih). Narodi Srednje Evrope jednostavno su izbrisani sa geografskih karti i iz intelektualnog pejzaža ostatka Evrope i sveta, a još tragičnije je bilo to što njihov nestanak nije ni primećen. Srednjoevropske i istočnoevropske nacije kao da nisu ni postojale u svesti Evrope.

Kundera svoj esej počinje i završava opisima sovjetske invazije na Mađarsku 1956. godine, kada je jedan mađarski novinar, samo nekoliko trenutaka pre nego što je njegova redakcija zasuta ruskom artiljerijskom paljbom, teleksom poslao Evropi čuvenu poruku: „Umrećemo za Mađarsku i za Evropu.“ Većina ljudi na Zapadu nije shvatila njegove reči. Invaziju su videli kao najobičniju promenu političkog režima – ništa manje i ništa više. Frazu „umreti za svoju zemlju i Evropu“ nikada ne bi izgovorio neko u Moskvi ili Lenjingradu, ali bilo je sasvim logično da je izgovori stanovnik Praga, Varšave ili Budimpešte. Istovremeno, Evropa je za jednog Poljaka, Mađara ili Čeha u to vreme imala potpuno drugačije značenje nego za nekog ko je živeo u Velikoj Britaniji ili Španiji.

Pisac nas ponovo podseća da su Poljska, Mađarska i Čehoslovačka pripadale delu Evrope čiji se kulturni identitet temelji na rimskom hrišćanstvu, kao i da su ih za Zapadnu Evropu vezivali vekovi zajedničke kulturne baštine. Za većinu pripadnika srednjoevropskih naroda Evropa nije samo geografska odrednica, već nosi duboko kulturno značenje. Ako ostatak sveta Poljsku, Mađarsku i Čehoslovačku ne smatra delom Evrope, to znači da se njihovim narodima poriče suština identiteta i istorijskog nasleđa. Evropa je vekovima bila podeljena na dve polovine, koje su se razvijale odvojeno: jedna je bila vezana za Rim i Katoličku crkvu, druga za Vizantiju i pravoslavlje. Nevidljiva demarkaciona linija između tih polovina se posle 1945. pomerila na zapad, a nekoliko nacija koje su se oduvek smatrale zapadnim odjednom su se, protiv svoje volje, našle na Istoku. Mali srednjoevropski narodi su se geografski nalazili u centru Evrope, kulturno na Zapadu, a politički na Istoku. Ta skučena percepcija opstaje sve do današnjeg dana.
 

Srednja Evropa sastavljena je od malih nacija čije postojanje počiva na jednom pravilu: najveća raznolikost unutar najmanjeg prostora. Sa druge strane, Rusija (u to vreme Sovjetski Savez) je zasnovana na suprotnom principu: najmanja raznolikost unutar najvećeg prostora. Kundera ukazuje na to da je Srednja Evropa oduvek bila raznolika i decentralizovana, dok je Rusija uvek bila jednoobrazna, centralizovana i odlučna u nameri da svaku naciju svog carstva (Ukrajince, Beloruse, Litvance, Letonce, Jermene i druge) preobrazi u jedan ruski narod, jedan sovjetski narod.

Srednjoevropske i mnoge istočnoevropske nacije vide Rusiju ne samo kao još jednu moćnu državu već kao drugu civilizaciju – što je precepcija koja se u velikoj meri razlikuje od one u Zapadnoj Evropi i drugim delovima sveta. Kundera nas podseća na dva velika poljska pisca: Česlava Miloša i njegovu knjigu „Druga Evropa“, kao i Kazimježa Brandisa i njegove „Varšavske beležnice“. (Obe knjige toplo preporučujem ako želite da saznate više o Istočnoj i Srednjoj Evropi.) Brandis u svojim dnevničkim zapisima iznosi zapažanja o tragičnoj istoriji ruskog naroda, ali istovremeno podvlači da se odgovornost za sudbinu Rusije ne sme svaljivati na narode Srednje Evrope i druge države. Za rusku istoriju odgovorni su samo Rusi. On ističe i da veoma ceni rusku književnost, naročito stvaralaštvo Gogolja i Saltikov-Ščedrina, i priznaje da su mnogi pripadnici srednjoevropskih naroda njom fascinirani kao neutralni posmatrači, ali da to ne znači da žele da budu deo tog sveta. Kundera naglašava da je podela Evrope posle Drugog svetskog rata (koja je izvršena protivno volji i bez učešća malih srednjoevropskih i istočnoevropskih naroda) bila ne samo politički katastrofalna već i direktan napad na civilizaciju Srednje Evrope, njen način života i suštinu njenog identiteta.

Kundera podseća ostatak sveta da su Poljaci, Česi, Slovaci i Mađari preživeli vekove burne, teške i tragične istorije. On navodi da Česi i Rusi nikada nisu pripadali istom svetu, da nemaju zajedničku istoriju i kulturu. Odnos između Poljaka i Rusa se kroz istoriju uglavnom svodio na borbu na život i smrt. Vredi napomenuti i da Rumuni i Mađari nisu slovenski narodi, ali da ipak nekako uvek završe u istom košu sa Slovenima, a samim tim i na nišanu Rusije. Definisanje svega ruskog kao slovenskog i svega srednjoevropskog kao slovenskog stvorilo je percepciju da je sve slovensko istovremeno i rusko. Koreni te zablude sežu u 19. vek.

Kundera kaže da su se mali narodi Srednje i Istočne evrope (Poljaci, Mađari, Česi, Slovaci, Rumuni, Hrvati, Slovenci i drugi) vekovima borili za izgradnju i očuvanje nacionalnog identiteta, i da su u toj borbi generacije bile suočene sa nemogućim izborima. To, međutim, ne znači da se Srednja Evropa može definisati političkim granicama, koje su uvek posledica invazija, osvajanja i okupacija. On smatra da granice ovog dela Evrope mogu biti samo imaginarne i stalno promenljive linije koje označavaju područje naseljeno narodima sa zajedničkim sećanjima, problemima, sukobima i tradicijom.

Pisac tvrdi da raznolikost nacija Srednje Evrope najbolje ilustruju sudbine njihovih najpoznatijih predstavnika. Roditelji Sigmunda Frojda bili su poreklom iz Poljske, ali on je detinjstvo proveo u Moravskoj. Porodica austrijskog romanopisca Jozefa Rota takođe je imala korene u Poljskoj. Čuveni češki pesnik Julijus Zejer se rodio u praškoj porodici u kojoj se govorio isključivo nemački jezik, ali je ipak odlučio da piše na češkom. Maternji jezik oca Franca Kafke bio je češki, ali je Kafka izabrao da piše na nemačkom. Majka mađarskog pisca Tibora Derija bila je Austrijanka, a otac pisca Danila Kiša jugoslovenski Mađar. Ovome treba dodati i da su svi pisci sa ovog spiska zapravo bili Jevreji. Jevreji su bili glavni objedinjujući, kosmopolitski i intelektualni element u Srednjoj Evropi, iako su se kroz vekove suočavali sa sopstvenim, krajnje specifičnim izazovima.

Srednja Evropa je za Kunderu „zona malih naroda“:
 

Mala nacija je ona nacija čiji opstanak može biti doveden u pitanje u bilo kom trenutku, koja može da nestane i koja to zna. Francuz, Rus, Englez nemaju običaj da sebi postavljaju pitanja o opstanku svoje nacije. Njihove himne govore isključivo o veličini i večnosti. A poljska himna počinje ovim stihom: „Poljska još živi…“
 

 

Srednja Evropa ima sopstvenu viziju sveta, zasnovanu na dubokom nepoverenju u istoriju. Kundera se kroz ceo esej pita kako je moguće da je nestanak srednjoevropskih nacija posle 1945. godine prošao neprimećeno u zemljama Zapadne Evrope i ostatku sveta. Na kraju dolazi do zaključka da Zapadna Evropa više nije doživljavala Evropu kao zajednicu naroda koji pripadaju istoj kulturi, već, sasvim površno, kao geografski prostor na kome zajedničke vrednosti ne igraju nikakvu ulogu. Kultura je izgubila status najviše vrednosti.

On se poziva i na govor koji je 1937. na konferenciji posvećenoj budućnosti književnosti, organizovanoj od Lige naroda, održao Franc Verfel. Verfel je u svom obraćanju govorio ne samo protiv „hitlerizma“ već i protiv totalitarne pretnje na Istoku, ali i novinarskog i ideološkog bezumlja kao takvog. Njegove poglede je delio i Robert Muzil, koji je oduvek odlučno istupao protiv fašizma i komunizma, i zalagao se za odbranu kulture od bezumlja politizacije. Verfelovi i Muzilovi stavovi naišli su na otpor intelektualaca u Parizu, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama. Skoro pedeset godina kasnije Kundera kaže da se u potpunosti slaže sa dvojicom pisaca i smatra da ga to čini nepopravljivim Srednjoevropljaninom.

Srednja Evropa u očima ostatka sveta nije bila ništa više od sastavnog dela sovjetske imperije, šačica nacija bez istorije i identiteta. Drugi su oduvek pokušavali da je razumeju isključivo iz vlastite perspektive (što je, uzgred, slučaj i danas).

Kundera zaključuje da za tragediju Srednje Evrope nije kriva Rusija kao takva, već Evropa – Evropa koja samu sebe više ne doživljava kao vrednost, ili bar ne kao vrednost za koju vredi umreti. Nju je tako video jedan Srednjoevropljanin – mađarski novinar koji je 1957. objavio svetu da umire za Mađarsku i Evropu – ali ostatak Evrope je odbio da ga razume, ignorisao je njegovu poruku i podsmevao joj se.

Preporučujem da pročitate knjigu „Oteti Zapad ili Tragedija Srednje Evrope“. Pomoći će vam da bolje razumete zbivanja koja su obeležila poslednjih nekoliko decenija istorije tog regiona, a pritom ćete shvatiti i da je većina Kunderinih zaključaka relevantna i danas.
 
Autor: Joana Pola
Izvor: theexiledsoul.com
Prevod: Jelena Tanasković