Prilično je jasno da odavno već ne postoji nešto što bi se moglo nazvati čvrstim evropskim identitetom. Da li je tako stoga što ga je Adolf Hitler problematizovao čineći dosta svojih mahnitosti u ime Nove Evrope ili što EU, insistirajući na konfederaciji probranih naroda i stapanju i dokidanju zasebnih nacionalnih identiteta, ne oličuje suštinu Starog kontinenta? To su već pitanja za sebe. S druge strane, male kulture, one nastale na jezicima čiji broj govornika u svetskim razmerama nije krupan, retko su opažane od velikih kao punopravne kulture. Pa ipak, predstavnici manjih i dalje često gaje uzajamno nepoverenje prema pripadnicima drugih malih kultura.
I zaista, češki autor
Milan Kundera (1929–2023) govori o arogantnom samoprovincijalizovanju kao najgoroj mogućoj nuspojavi male kulture koja se jedva izborila za sopstveno uspostavljanje i vlastiti opstanak. S druge strane, on beleži, na primer, sledeće: „Čak ni Nobelova nagrada nije uzdrmala glupu ravnodušnost evropskih izdavača prema (Česlavu)
Milošu.“ Pa ipak, pišući krajem šezdesetih, odnosno početkom osamdesetih godina prošlog veka, osovinske eseje izdanja koje je pred nama, „Književnost i male nacije“ i „Oteti Zapad“, Kundera nije mogao imati na umu sve izvedenice pitanja iznetih u prvom pasusu ovog prikaza. Pa ipak, sa pojedinim zaključcima iz dotičnih tekstova koincidirala su neka docnija politička dešavanja. Autor prikaza trenutno ima na umu pad Berlinskog zida, priključenje srednjoevropskih država i nekih drugih bivših članica Varšavskog pakta Evropskoj uniji, odnosno rusko-ukrajinski rat. Između ostalog i zbog takvih „koincidencija“ se „Oteti Zapad“ neretko doživljava kao jedan od najuticajnijih eseja.
Kunderina smrt 2023. godine svakako čini temeljni povod za obnavljanje interesovanja za njegova dela. Onaj, pobočni, bar za mnoga reizdanja „
Otetog Zapada“, nalazi se u spomenutom tekućem ratu. Elem, u tekstu dotičnog naslova, Kundera piše da „na istočnoj granici Zapada se, više nego igde, Rusija doživljava kao anti-Zapad“. Tu stranu sveta on doživljava kao suštinu Evrope, s obzirom na katoličko hrišćanstvo koje na njoj preovlađuje, kao i u Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj. Podnaslov knjige glasi
Tragedija Srednje Evrope, pod kojom češki pisac doživljava upravo, pre svega, potonje tri države. Međutim, onda se Kundera vraća pojmu male nacije, iako ga je na neki način obradio u prethodnom eseju. Zatim sugeriše: „Predlažem svoju definiciju: mala nacija je ona nacija čiji opstanak može biti doveden u pitanje u bilo kom trenutku, koja može da nestane i koja to zna. Francuz, Rus, Englez, nemaju običaj da sebi postavljaju pitanje o opstanku svoje nacije. Njihove himne govore isključivo o veličini i večnosti. A poljska himna počinje ovim stihom: ‘Poljska još živi…’“
Čak i kada se čitalac ne slaže u svemu s autorom, može da uživa u lucidnosti njegove analize kakva je upravo citirana. Koliko god zapadna recepcija ponekad simplifikovala Kunderinu dalekovidost, ona je, s obzirom na rečeno, nesporna. U najmanju ruku, pripadniku male nacije je vrlo korisno da, za početak, osvesti sebi da pripada – naciji koja je mala. Da smo imali koga da nam to ubedljivo i pravovremeno objasni, možda bi sudbina Balkana bila drugačija i mnogo lepša.
Autor: Domagoj Petrović