Prikaz knjige „Osman“ Radovana Samardžića: Kad je carstvo postalo samo sebi teret

Nakon veličanstvene dvodelne sage „Sulejman i Rokselana“, u kojoj nam je predstavio slavnog turskog sultana i njegovu voljenu Hurem, Laguna je izdala još jednu istorijsku knjigu Radovana Samardžića, jednog od naših najpoznatijih istraživača nacionalne prošlosti i istorije ovog podneblja. „Osman“, izdanje iz domena publicistike, donosi nam povest o usponu i padu otomanskog sultana koji je svoj tragični završetak dočekao pre nego što je uopšte doživeo punoletnost.

Dok smo se u školi uglavnom mučili da odgonetnemo čuveni Gundulićev spev o istom sultanu, Samardžić svoju dokumentarističku priču vodi mnogo razumljivije, s puno nadahnuća, uzbuđenja i poleta, te joj ne manjka ništa od dinamike iz naših najslavnijih istorijskih romana pisanih u slavu nacionalnog preporoda. Premda se ovde ne radi konkretno o našim vladarskim dinastijama, ipak se radi o ličnosti koja je vladala našim prostorima, i o sultanatu čiji smo deo i sami više vekova bili.

Osman II se na sceni pojavio u vreme kada je tursko carstvo počelo da nazaduje, obuzeto nemoralom i propašću strogog starog poretka: nesposobni su sada stupali na najviše položaje, vojska je otkazivala poslušnost, sultani su ogrezli u nerad i razvrat, a veziri se više bavili spetkama nego vođenjem države. Carstvom su ovladali nemar, podmitljivost i samovolja, a narod je trpeo strahoviti zulum. Država se vojno oslanjala na janičare koji su se, kao vojska plaćenika, bunili svaki put kada bi isplate posustale. Pritom je vladala i ekonomska kriza koja je dovela do skoka cena i sveopšteg širenja korupcije. Povrh svega, i ratovi su besneli na više frontova, od Persije do Poljske. Upravo je na takvoj jednoj orkanskoj vetrometini na vlast stupio Osman II, sultan tragične sudbine, koji je vladao samo četiri godine, od 1618. do 1622. Baš u trenutku kada je carstvo postalo samo sebi teret, u veku u kojem je, što od nemaštine, bolesti i nezapamćenih vremenskih nepogoda, što od ratova, stradala čak trećina evropskog stanovništva.

Jezikom bogatim i slasnim, koji se topi poput rahatlokuma, Samardžić niže priču o četrnaestogodišnjem mladiću koji, u borbi svoje majke Mahfiruze s valide-sultanijom, majkom Osmanovog strica Mustafe, kao pobednik dobija presto carskog vilajeta. Dakle, zaplet kakav su i Hurem, Kosem (čijeg će sina Mehmeda upravo Osman udaviti svilenim gajtanom), pa i naša sultanija Mara Branković, mnogo decenija ranije upotrebile da svoju decu ili štićenike postave na čelo divana. Prosuvši pred vojsku čak tri miliona zlatnih dukata, Osman se, pred narodom čijih je već nekoliko sultana zaredom bilo više posvećeno bludničenju u haremu nego širenju države, odmah usmerava upravo na ratna dejstva, te vodi vojne od Persije do Poljske, pokušava čak i na Rim da udari. Grešku pravi kada u pokušaju da uništi samovolju nezasitih janičara i unese reforme u carsku vojsku, završava zbačen s prestola i pogubljen, jer u osinje gnezdo čak ni car ne dira.

Služeći se poetičnim jezikom, obilato i atmosferično začinjenim istočnjačkim rečima i turcizmima, i nadahnutim stilom naracije, Radovan Samardžić znalački, stručno i jasno opisuje i objašnjava, ne samo tadašnju situaciju u Evropi već i okolnosti koje uzročno-posledično dovode do svih vrhunaca i obrta u ovoj pripovesti o nesrećnom sultanu koji je pao pre nego što se svojski i razmahao krilima. Kako to često biva u istoriji, malodobni sultan se okružio prepredenim smutljivcima i mutivodama, kojima je glavni cilj bio da s dvora uklone sve od sebe vrednije. Tako je Osman II naposletku ostao gotovo sam u kandžama dvorskih pokvarenjaka i lažnih učenjaka željnih vlasti.

Pod uticajem zlog velikog vezira koji je hranio njegovu taštinu, Osman II postao je žrtva sopstvene sujete i oholosti, sklon gramzivosti, svirepostima i osvetoljubivosti, i kao takav nije uživao ljubav i podršku ni svojih bližnjih, a kamoli podanika. Zanimljivo je da ga ni majka priroda nije volela: kad je ubio polubrata Mehmeda, Bosfor je okovao led, a Tursku je zadesilo pravo malo ledeno doba; kada je krenuo u rat protiv Poljske, sunce se neočekivano pomračilo. U časovima dokolice, kada bi bio prepušten sopstvenoj prekoj naravi, voleo je da vređa i psuje sopstvene vezire, iako je imao svega 16–17 leta, da javno muči i batina strane poklisare, da bičuje i zlostavlja paževe i posilne, i da svojim slonovima daje da gaze robove, što ga je silno zabavljalo. Od takvog je, reklo bi se, i četiri godine na vlasti bilo ne samo dosta, nego i previše. Na kraju ga je na tronu smenio Murat, mlađi sin upravo one sultanije Kosem čiji je stariji sin Mehmed ubijen po Osmanovoj zapovesti.

Autor: Miroslav Bašić Palković