Na početku svog putopisnog eseja američka prozaistkinja, kritičarka i politička aktivistkinja
Meri Makarti (1912–1989) je suzdržana: teško je napisati bilo šta novo o Veneciji posle autora kalibra Mišela de Montenja, Herberta Spensera, Tomasa Mana,
Henrija Džejmsa i brojnih drugih koje je grad na različite načine, vekovima, inspirisao. Da, u pitanju je istaknuta tačka Jadranskog mora koja je, između ostalog, imala četiri stoleća turističke tradicije. Kako bi čitalac bio dodatno „obeshrabren“, „
O Veneciji“ je knjiga koja je izvorno objavljena još 1956. godine.
Međutim, grad nudi različite paradokse u čiju bi tajnu i dan-danas bilo teško pronići. Sa druge strane, Makarti je spisateljica čija su dela – najpoznatiji je roman „Grupa“ – objavljivana kod prvoklasnih izdavača i zaslužila nagrade poput „Horizona“ ili Nacionalne medalje za književnost. „O Veneciji“ je knjiga pisana prvoklasnim proznim stilom, dočim je autoričino obrazovanje neupitno, a ukus dovoljno eklektičan da može da objasni i artitekturu glavnih lokalnih zdanja i platna slikara poput Ticijana, Đorđonea ili Tintoreta, ali i da ode daleko u odgonetanju naizgled vrlo zamršenih kulturoloških i istorijsko-geografskih pitanja. Pritom je kao jasnu kontrolnu instancu Makartijeva postavila pred sebe sopstvenu skromnost, koja se ne iscrpljuje samo spominjanim „pesimističkim“ pristupom na početku knjige. Naime, iako je živela u najpoznatijem gradu italijanske jadranske obale ako ne i celog Jadrana, autorka pripoveda iz pozicije strankinje, čime delo dobija na objektivnosti, a većina čitalaca – po nepisanom pravilu, turista – na dvostrukoj empatiji: naratorke prema njima i obratno. Poglavlja su dovoljna kratka da omogućuju brzu a spontanu selidbu fokusa na različite segmente grada.
I počinju da se razgolićuju mnoge tajne Venecije. Po lucidnim uvidima Meri Makarti, na primer: papa je bio u Rimu a Bog na nebu, ali su oni bili u Veneciji koja je pak u odnosu na izvorno operetsku muziku koja simbolizuje Napulj mocartovska opera, poput komada „Leparelo“ ili „Figarova ženidba“. Obe te arije – i ne samo one – komponovane su na tekstove Lorenca da Pontea. Potonji je inače bio libretista iz Venecije.
Firenca je imala politikologa poput Makijavelija, a Venecija nije ni teoretičare, ni pisce, niti se povodila za modom, pa je umela da napravi svoju, Mletačku republiku. Žitelji su orijentisani na novac, ali se to ne sukobljava sa bajkovitom prirodom njihovog grada: bajke su priče pune blaga i zlata. Venecija je predata Napoleonu bez borbe, ne iz kukavičluka lokalnog rukovodstva nego da bi se izbeglo stradanje građana, a francuski imperator se zaljubio u njihovo mesto. Ovo je jedna od veoma retkih knjiga koje ubedljivo objašnjavaju kako i iza mnoštva opštih mesta može da se krije prilična mudrost.
Čak i onda kad je njen pristup kritički, Makarti je svesna magije grada i poštuje tu stranu njegovog duha. Tako je jedno od njenih okvirnih objašnjenja plodnosti venecijanskog slikarstva u tome što njegova platna objašnjavaju izvenu čaroliku realnost.
Čitalac na kraju uviđa da je na početku štiva Meri Makarti napisala veliku istinu. Zaista je teško reći nešto novo o Veneciji. To je posebno teško nakon čitanja ove knjige.
Autor: Domagoj Petrović