Prikaz „Knjige o izmišljenim bićima“ Horhea Luisa Borhesa

„Knjiga o izmišljenim bićima“, Bohesova zbirka fantastičnih životinja, govori o zmajevima, čudovištima i ribama na drvetu. Ali čuda prirode su još izvanrednija.

U „Knjizi od peska“, Borhes opisuje delo nezamislivo tankih stranica, gde nijedna nije ni prva ni poslednja, tako da svaki put kada otvorite knjigu, naći ćete u njoj drugu priču, napisanu na različitim pismima koje je nemoguće dešifrovati. Pripovedač postaje opsednut, i na kraju zgrožen ovim neobičnim delom: „Shvatio sam da je knjiga čudovišna. Ničemu nije poslužila pomisao da ništa manje čudovišan nisam ja...“

Ova kratka priča je slična „Vavilonskoj biblioteci“ iz 1941. godine, koja se možda može smatrati Borhesovim najpoznatijim kratkim proznim delom, a govori o biblioteci astronomskih razmera koja sadrži sva dela koja su ikada napisana ili mogu biti napisana, ali u njoj se ne može doći do smisla. Ipak, „Knjiga od peska“ koja je napisana kasnije, pred kraj autorovog života, sadrži primese košmara koje se ne mogu uočiti u „Vavilonskoj biblioteci“.

„Knjiga o izmišljenim bićima“ je delo koje je nastalo u periodu između dva gorepomenuta i predstavlja zbirku kratkih, gotovo šturih opisa fantastičnih životinja sakupljenih iz brojnih starih rukopisa i izvora, uključujući i bestijarijume srednjovekovne Evrope, kinesku i indijsku mitologiju, legende indijanskih plemena, kao i bića koja su izmaštali drugi pisci kao što su Kafka ili Po.

Delo je prvi put objavljeno 1957. godine, upravo u trenutku (kako će nam Borhes kasnije otkriti)  kada je njegov vid, koji je lagano slabio od rođenja, oštećen do te mere da pisac više nije mogao da vidi niti pročita ono što je napisao. Ovo kriptozoološko kjaroskuro delo je jedno od Borhesovih najboljih tvorevina.

Borhes u predgovoru upozorava čitaoce da „'Knjiga o izmišljenim bićima' nije napisana za jednokratno čitanje. Voleli bismo da joj se radoznali čitaoci vraćaju, kao prilikom igranja promenljivim oblicima što ih kaleidoskop otkriva.“ Ovo je dobar savet, jer premda je delo kratko, vrlo je pronicljivo i dubokoumno. Lično sam ga pročitao nekoliko puta, a i dalje mogu da pronađem nešto novo pri svakom čitanju.

Brojni opisi ovih neobičnih bića, kojih ima preko stotinu, neverovatni su i zanimljivi od početka do kraja. Među njima ćemo sresti ribu koja se gnezdi na drveći i odličan je letač, ali se plaši vode i onu koja pliva unazad da joj voda ne bi ušla u oči, žabu koja ima oklop kao kornjača, svetli kao svitac u mraku i toliko je otporna da se jedino može ubiti ako se pretvori u pepeo. „Fauna ogledala“ započinje naizgled šalom na račun erudicije: „U nekom od tomova 'Poučnih i neobičnih pisama', koja su se pojavila u Parizu u prvoj polovini XVIII veka, jezuitski otac Celinger postavio je pregled zabluda i grešaka svetine u Kantonu; u uvodnom popisu pribeležio je da je Riba nestalno i blistavo biće koje niko nije dotakao, ali za koje mnogi tvrde da su ga ugledali na dnu ogledala.“

U knjizi se mogu pronaći i bića koja, koliko god bila bizarna, nisu nimalo apsurda. Dobar primer su raznovrsni zmajevi sa istoka i zapada – bića neobičnih moći, ali nedokučenog značaja. Borhes u predgovoru piše: „Nepoznat nam je inače smisao zmaja, kao što ne znamo ni smisao vaseljene,  ali ima nečega u njegovom izgledu što odgovara mašti ljudi, te se stoga zmaj javlja u raznim razdobljima i na svakojakim mestima. Dakle, reklo bi se da je posredi neophodno čudovište.“

Delo je, dakle, nalik mapi beskrajnog lavirinta ljudske mašte i svega što ona obuhvata; ona je ogledalo snova. Ali, gde je granica između prijatnih snova i košmara, između snova prošlosti i onih o budućnosti? Koji su snovi čista fantastika, a koji su izvrnute vizije onoga što je stvarno ili bi to moglo biti?

Ova pitanja se ne bi toliko direktno nametala da nas autorov stil ne uvlači u svaku priču magnetskom silom. Šaljiv početak „Faune ogledala“ razvija se u priču koja nije duža od jedne stranice, ali ostavlja podjednako jak utisak kao mnogi prvoklasni naučnofantastični romani. Najbolje Borhesovo stvaralaštvo može se uporediti sa Danteom – majstorski može opisati jedan trenutak kao ključ za dešifrovanje života. Kao Elizabet Bišop u sjajnim pesmama kao što je The Man-Moth, Borhes u samo nekoliko rečenica može da stvori čitave svetove koji su u potpunosti osmišljeni, ali samo delimično otkriveni čitaocu.

„Fauna ogledala“ takođe kao da predviđa jednog od mnogih predavanja koja je Borhes održao 1977. godine na kome je opisao nekoliko svojih noćnih mora koje se ponavalju. (u mnogima se, kao i u njegovom stvaralaštvu, pojavljuju lavirinti i ogledala). U najstrašnijoj od svih, pisac je video svoj odraz u ogledalu i odraz je nosio masku  koje se plašio kada je bio dečak. „Bojim se da skinem masku, da vidim svoje pravo lice, koje zamišljam kao čudovišno. Ispod maske se možda krije lepra ili zlo ili nešto strašnije nego što čak i ja mogu da zamislim“.

Ali, „Knjigu o izmišljenim bićima“ ne moramo posmatrati samo kao odgovor na učestale ljudske snove. Na primer, može nam poslužiti kao podsetnik na ono što leži izvan sveta snova – na stvarna bića koja postoje nezavisno od ljudskog sveta. Borhes i sam kaže u predgovoru: „Onaj  koji  bude pregledao naš priručnik uveriće se da je, sve u svemu, zoologija sna siromašnija od Stvoriteljeve.“

Za nas koji živimo u doba paleontologije, evolucione biologije i genetike, otkrića o stvarnom svetu mogu biti začuđujuća i navešće nas da se divimo maštovitosti prirode, samo ako smo spremni da zaista posmatramo. Tada čak i naizgled obične životinje mogu postati izuzetne. Na primer, kokoška je najbliži živi srodnik tiranosaurus reksa. One neobičnije čine bića na stranicama srednjovekovnog bestijarijuma gotovo nezanimljivim. U poređenju sa lisnatim morskim zmajem (srodniku morskog konjića koji izgleda istovremeno i kao alga i kao zmaj) ili morskim pužem Elysia chlorotica (koji je zelen kao list zbog fotosinteze koju vrši uz pomoć gena koje preuzima od algi kojima se hrani), mitološko biće Boramec zvuči dosadno.

Razmišljanje o prirodnim naukama nas vodi divljenju prema našem mestu u Univerzumu. Čarls Darvin je na početku svoje karijere napisao da „ako je život san kako pesnici kažu, siguran sam da su ovi prizori na mom putovanju tu da pomognu da lakše prebrodim dugu noć“.

„Knjigu o izmišljenim bićima“ možemo posmatrati i kao delo u senci budućnosti – kao fanazmagorični parnjak antropocenu, epohi u kojoj ljudi vrše najradikalnije izmene otkad  je nastao život pre 530 miliona godina. Globalni porast temperature za 4 °C ili više do kraja ovog veka, koji naučnici smatraju izvesnim, dovešće do poremećaja biosfere. Vrlo je moguće da se odvijaju najveći događaji koji će dovest do izumiranja još od začetka života na zemlji. Istovremeno smo nadomak stvaranja novih oblika života od kojih neki već postoje, kao i novih oblika ljudskog postojanja – deca sa DNK triju roditelja, reprodukcija bez polnih ćelija, produženi životni vek…) Ovakvi poduhvati mogu nam otvoriti put ka bezbroj novih načina maštanja i postojanja.

Borhes predviđa mogućnost manipulisanja životom u poglavlju o Golemu. Kabalisti su tražili različite načine da promene redosled slova i različitim imenima Boga u pokušaju da stvore novi život. Danas razmatramo gotovo bezbroj varijacija koje će promeniti značenje slova DNK. Kakva će nova čudovišta biti? Koliko će doneti svetlosti ili tame? Henri Dejvid Toro je rekao: „Svetlo koje nam pomrači vid, za nas predstavlja tamu“.

„Knjiga o izmišljenim bićima“ zadire duboko u podsvest čitalaca. Vodi nas kroz duge hodnike, pa naglo skreće i otkriva nam čudne oblike i slike, od kojih neke postoje duže od bilo čega što je izmislio čovek i živeće još dugo posle njega. Ako čitamo pažljivo, odbljesci svetlosti o ove predmete pomoći će nam da sagledamo razmeru prostora koje nam dočarava Borhes. Povremeno ugledamo titraj svetlosti, samo da bismo trenutak kasnije bili potpuno okupani njenim sjajem.

Autor: Kaspar Henderson
Izvor: www.theguardian.com
Prevod: Sonja Laštro