Prikaz knjige „Neonski bluz“

Nišlija Dejan Stojiljković jedan je od retkih savremenih srpskih pisaca koji su samo to – pisci. Za svoje profesionalno usmerenje izabrao je pripovedački poziv, smatrajući da se dobar pisac koji drži do kvaliteta svog dela mora posvetiti pre svega čitanju i istraživanju „životne građe“, neretko slušanju priča sa gradskih ulica i stolova sa kariranim stolnjacima i ne razočarati čitalačku publiku koju je s vremenom stekao, a koja mu je najvažnija, jer je kao lakmus-papir koji svojom reakcijom pokazuje vrednost književnog ostvarenja.

Njegovo najnovije delo, zbirka priča „Neonski bluz“, objavljeno je protekle 2020. godine, na zadovoljstvo njegovih čitalaca. Sam pisac otkriva da je ideja da zbirka sadrži deset priča njegova, kako bi bila kompaktna kao muzički album, zaokružena kao rok ploča. Ovo se pokazalo kao dobra odluka, izdanje je pozitivno prihvatila čitalačka publika, a zbirka je dobila i priznanje književne kritike – nagrađena je Andrićevom nagradom.

Priče u zbirci poređane su na sledeći način: Žuti šafran, Duboko i hladno, Nema hrabrosti, Iza čudesnog zida, Subway Story, Zaslepljen suncem, Preboleti Mančester, Druga strana ponoći, Neonski bluz, DʼArtanjanova smrt. U svakoj priči prisutni su drugi likovi, tematika je različita, pisac je koristio različite narativne postupke i radnja svake priče smeštena je u drugi vremenski okvir i na drugo mesto, ali hronotop svakako ne igra presudnu ulogu kada se govori o kvalitetu, jer „priča traje večno“ (184). Dejan Stojiljković ipak pokazuje koji je vremenski opseg koji može da obuhvati, kakve sve scene može da naslika i kako da spoji prošlost sa sadašnjošću.

Kada je reč o prošlosti, već je iz njegovog opusa poznato koliki značaj autor pridaje istoriji i koliko svoje priče vezuje za istoriju, pre svega Balkana. Sa carem Konstantinom i rimskim Naisusom povezuje nas u dve priče – Žuti šafran, priči koja je prva u zbirci i smeštena je u Rim iz III veka naše ere, a onda i u naslovnoj priči Neonski bluz, gde se pojavljuje lik Nemanje Lukića, koji će privrženog čitaoca ponovo setiti na Konstantina i Naisus koji su prisutni u romanu Konstantinovo raskršće, čiji je kontroverzni Lukić glavni junak. U težištu ove priče nalazi se ipak polemika o tome kako su propale stara rimska vera i država, koje su se zasnivale, prva na strahu, a druga na prestižu. „Strah održava carstvo“, kaže pretorijanski prefekt Gnej Domicije Akvila dok razmišlja o ustrojstvu svoje države, „jer podanik koji se ne plaši koliko sutra će vladaru sjuriti sečivo među rebra“ (9). Ovim carstvom kao posledica sukoba počinje da se širi „bakreni miris krvi“ (13), ali moć institucija svakako slabi, jer se hrišćani, vođeni verom u život posle smrti i čudo, nisu plašili.

Iz srca Rimskog carstva druga priča vodi nas u drugu polovinu XX veka, u Jugoslaviju, prema kojoj autor, odrastao na partizanskim filmovima i pričama o bratstvu i jedinstvu, gaji pozitivna osećanja. Međutim, sentiment na kome je u priči Duboko i hladno fokus nisu jugonostalgična osećanja – iako prisutna – već osećaj nepripadanja, teskobe i rezignacije koje nam u prvom licu saopštava devetnaestogodišnji glavni lik i uvlači nas u svoj život „promena stvari koje u suštini ostaju iste“ (49), a onda i u duboku, hladnu i mutnu vodu jezera koje je trebalo da bude simbol „napretka i prosperiteta“, ali se u međuvremenu „desio život“ (60). Priča je prožeta mistikom, jezovitim i fantastikom, ali u umerenim količinama, budući da autor uglavnom ne preteruje sa fantastičnim motivima. Treba napomenuti da je naslov priče pozajmljen od stripa Darka Perovića, koji se u tekstu i pojavljuje kao junak, inženjer-disident.

Čitaocu koji zna da je pisac ove zbirke služio u Prištinskom korpusu jasno je odakle povezanost sa Kosovom i Metohijom, inače čestom temom srpskih pripovedača, i želja da se u priči Nema hrabrosti ispriča pripovest Džejmsa Blanta, danas rok zvezde, a nekada zapovednika engleske vojske u ratom zahvaćenoj srpskoj pokrajini, koji je sprečio „razorne i varvarske događaje“ (66) i pokazao da je rat jedno bezumlje, ali da smo svi „pre svega ljudi“ (69). Znajući da „nema hrabrosti u ratu“ (80) i da posle njega svaki čovek u ogledalu vidi samo svoj strašan lik, pisac je i kritičar političkih i društvenih dešavanja na Balkanu kroz istoriju.

Ljubitelje stripa, pogotovo čitaoce avantura simpatičnog istražitelja košmara u crvenoj košulji i njegovog vickastog pomoćnika, posebno će obradovati priča Subway Story. Lovac na čudovišta iz ove priče staje na put višestrukom ubici iz podzemne železnice i u nizu dobro strukturiranih kadrova omogućava nam da ovaj tekst vizualizujemo kao strip. „Ličio je na heroja iz stripa“ (98) – ima pravo pisac kada za svog junaka to kaže, jer on nije heroj iz stripa, već Dilan Dog Dejana Stojiljkovića, lovac na čudovišta isto obučen, ali drugačije kreiran, kao što ni drugi likovi u ovim pričama, oni od krvi i mesa, koji su nekada stvarno živeli, nisu u priči ono što su u svetu bili. Ali jesu ono što su možda mogli da budu.

Još jedna težišna priča naslovljena je kao Druga strana ponoći. Ona postavlja pitanje jesu li demonske sile ili pak televizija „najveća magija našeg doba“ (121). Ilajdža, Jugosloven u belom odelu po ubeđenju, a Mefistofeles po profesiji, u užurbanosti života i metežu Mančestera organizuje svirku u klubu „Inferno“, „gde zemlja pulsira poput srca neke ogromne zveri“ (123), a mrtvi piju i uživaju u muzici sasvim ugodno, „ako zanemarimo tu trivijalnost da su mrtvi“ (135). Urednik kontroverznog televizijskog šoua Toni Vilson dovodi bend na ovaj nesvakidašnji događaj, a u scenama, za koje ste sigurni da ste ih već videli u nekom filmu, pisac osvetljava mančesterski život, muziku, zabavu i privilegiju rada na televiziji, koja je (a ta činjenica važna je za priču) uništila rokenrol.

Trebalo bi se nakratko vratiti na naslovnu priču zbirke. Neonski bluz jeste beogradska priča koja vrvi od poznatih istorijskih imena u još nepoznatim i neviđenim ulogama. Pripovest ima dva lajtmotiva: „Neke tajne treba da ostanu tajne“ (161) i „Smrt je relativna stvar“ (174), mada je potonji malo više izražen, što nam, otkrivši iz ličnog svedočenja uzrok smrti Aćima Dugalića, dočarava već pomenuti crnorukaš Nemanja Lukić, koji u Prvom ratu gine, a onda se ponovo pojavljuje u Drugom, ne ostarivši pritom ni dana; dela tajno, ali efikasno, a pažljivom čitaocu prikazaće se još neke epizode iz njegovog života u narednim pričama.

Posmatrajući zbirku kao integralno delo, možemo primetiti da autor Dejan Stojiljković u svim pričama gradi jedan kulturni svet koji nam otkriva ponešto o sadržajima kojima se tokom života okretao. Muzičke grupe i pesme koje pominje, ploče (npr. one koje sakuplja čuvar arhiva), imena iz sveta stripa – oni negde nose akcenat i važan su momenat pripovedanja, a negde samo doprinose atmosferi priče i građenju motivske mreže. Prisutni su izvođači od Bijelog dugmeta, preko Bitlsa, do Pink Flojda i Seks pistolsa, iz sveta stripa Kapetan Amerika, Dilan Dog, ilustrator Frenk Frazeta i drugi.

Kritike se mogu uputiti jeziku zbirke koji često sadrži žargon i izraze svojstvene govornom diskursu, ponegde i prenaglašeno lascivne. Ipak, likovi u pričama su sasvim obični ljudi koji svoje misli i osećanja najbolje izražavaju onako kako to svakodnevno čine, a upotreba dijalekta priređuje poseban utisak čitaocu i stvara jednu drugačiju atmosferu – kao u delu priče Neonski bluz kada se sa svojim replikama na niškom govoru pojavljuje bradati komšija čika Ljuba, koji svojim dosetkama razveseli auditorijum.

Svim pomenutim pričama zajednička je dinamika pripovedanja, slikovito, gotovo ilustratorskom olovkom prikazani isečci iz života običnih ljudi, čije pripovesti, pošto se priča nikada ne završava, postaju bezvremene. Kako su Stojiljkovićeva dela spoj istorije i moderne kulture, ne znamo da li će, kada i kako neko od njih iskrsnuti u nekoj narednoj priči, jer je fikcionalni svet, kao i smrt, relativan, i „ko zna šta je tamo iza horizonta“ (102).

Autor: Sanja Stevanović
Izvor: Naše stvaranje, časopis za književnost, umetnost i kulturu LXVIII 3–4/ 2021, Leskovački kulturni centar