Stondirani lenjivci, ljubavni jadi nilskih konja i druge nesvakidašnje priče iz divljine deo su knjige „
Neočekivana istina o životinjama“
Lusi Kuk o kojoj piše književnica.
Zapažanje da je ceo svet pozorište a ljudi u njemu samo glumci, dopunili bismo zanimljivim uvidima svestrane Lusi Kuk, zoološkinje i predane obožavateljke divljine koju smatra svojom katedralom, da na toj pozornici značajne uloge igraju i životinje.
Ljubavna melodrama sa nilskim konjima, krimi zaplet oko dabrova koje uporno love ne bi li se domogli eliksira iz njihovih mošnica, čehovljevska drama nedešavanja o lenjivcima koji danima vise po drveću, transseksualnost hijene sa lažnim penisom iz kojeg se rađaju mladunci, pornić među slepim miševima, čuvenim ljubiteljima oralnog seksa, kandžaste krastače frankenštajnskog izgleda, sposobne da ustanove trudnoću kod žena, delinkventno ponašanje losova u pijanom stanju, slapstik humor pingvina, koji su inspirisali Čarlija Čaplina.
Svetlost pozornice zaposeda i panda, ljupki predložak plišane igračke i najveća prevara u svetu robnih marki, u stvari skriveni divljak sa karakteristikama pastuva koji žestoko grize, voli meso i grupni seks utroje. Na kraju, repertoar ove čudne i maštovite knjige prepune istinitih primera završava se pričom o dvanaestogodišnjoj šimpanzi Lusi odrasloj u porodici jednog psihoanalitičara, koji je nad „usvojenicom“ proveravao ne samo sopstvenu sposobnost mućkanja koktela već i frojdovske zaključke o edipovom kompleksu i incestu sve dok se Lusi nije zaljubila u usisivač. Naravno, Lusino puštanje u prirodu, kojoj i pripada, završilo se fatalno: kao kod strogo čuvanih kćeri koje otac spasava strogim zatvorom, ljupka „divljakuša“ i mezimica porodice stradala je u slobodi na prvom ćošku, nesposobna da se snađe u divljini.
Primetićete da je u ovoj knjizi repertoar životinjskog pozorišta ako ne privlačan kao onaj s ljudima, onda svakako izuzetno inspirativan u prepoznavanju onoga što se ne usuđujemo da uočimo u sopstvenom ponašanju.
Zablude o životinjskom svetu nastale su iz nadmenosti da uvek dobro poznajemo ono o čemu govorimo a da se onome što proučavamo ne približimo dovoljno blizu. Greške iz neznanja i nadobudnosti posledica su stava da možemo da nešto upoznamo bez primicanja i sa bezbednog superiornog udaljenja, često koristeći agresivne metode. Ova knjiga ne govori samo o zanimljivom životinjskom carstvu već i o ljudskoj gluposti, koja je, kako reče Ajnštajn upoređujući je sa konačnim svemirom, bezgranična. Naše želje, sposobnosti i osobine projektujemo na sve oko nas, naročito na životinje sa kojima uočavamo sličnost, ne shvatajući u narcističkom slepilu posebnost njihovog sveta.
Autorka ne propušta da se na luckast i podvojen način, istovremeno kao šiparica zaljubljena u autentičnost živog sveta ali i kao vrsni poznavalac struke, podsmehne naučnicima i njihovim zabludama smatranim neprikosnovenim istinama u koje se dugo niko nije usudio da posumnja. Među njima su mudre glave Aristotela, Plinija, grofa De Bifona, tvoraca čudnih zaključaka: žabe nastaju iz blata, dabrovi, da bi se spasli, nude na izvol’te svoje mošnice lovcima, gusenice se razmnožavaju iz kupusa, laste se ujesen sele na Mesec...
Čovekova želja da ovlada prirodom tako što će je analitički secirati ogledala se ponekad u surovim eksperimentima. Među mnogima koji istinu stavljaju iznad života, autorka pominje katoličkog sveštenika Lazara Spalancanija, koji je, da bi utvrdio kako slepi miševi lete u mraku, ovim životinjama vadio oči, voskom zalivao uši i nos, odsecao im jezik. Iako beskrajno duhovita i voajerski intonirana, knjiga Lusi Kuk saopštava tužnu istinu o čoveku i njegovoj nauci koja neetički želi da „upozna“ život mučeći i uništavajući sve živo.
Na kraju, prisetimo se zapažanja Suzukija i Eriha Froma o dva karakteristična pristupa stvarnosti, zapadnom i onom istočnjačkom. Engleski pesnik Alfred Tenison opisuje kako ga je, videvši cvet, iščupao sa sve korenom ne bi li dokučio tajnu života i smrti dok japanski pesnik Macuo Bašo primećuje cvet koji se njiše, na trenutak se zaustavlja da ga osmotri i zatim nastavlja dalje.
Autor:
Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 37