Prikaz knjige „Ne nauditi“: vrhunski neurohirurg otkriva sve svoje tajne

Kao mladi lekar, na samom početku karijere, Henri Marš je posmatrao neurohirurge tokom operacije na mozgu jedne žene, u pokušaju da reše problem aneurizme koja je mogla da pukne i usmrti je. Ova vrsta operacije – zadiranje u unutrašnjost glave pacijenta – izuzetno je rizična i često je porede, kako autor piše u svojim memoarima, sa deaktiviranjem bombe „mada podrazumeva potpuno drugačiju vrstu hrabrosti, jer je ugrožen život pacijenta, a ne hirurga“.

Bili smo svedoci „lova“, posmatrajući hirurga kako vreba svoj plen duboko unutar mozga, a onda je „usledio vrhunac kada je uhvatio aneurizmu, zarobio je, i uništio pomoću sjajne, elastične titanijumske spojnice, spasivši život pacijentkinje“. I više od toga, nastavlja dr Marš, „ova operacija se odvijala u mozgu, misterioznom skladištu svih naših misli i osećanja, svega što je važno u životu jednog čoveka – mozgu koji je kako mi se činilo tajanstven koliko i zvezde na noćnom nebu i univerzum koji nas okružuje. Operacija je bila elegantna, delikatna, opasna i prepuna dubljeg značenja. Zar ne bi bilo divno, pomislio sam, da postanem neurohirurg?“

Dr Marš je postao jedan od najistaknutijih hirurga u Britaniji, i u svojoj jedinstvenoj knjizi „Ne nauditi“ ponudio nam je neuobičajeno intiman, saosećajan i u određenim momentima zastrašujući prikaz sopstvenog poziva. Knjiga je napisana neverovatno sugestivno i iskreno. I mada ova knjiga može i da uznemiri čitaoce – toliko toga može da pođe po zlu kada je reč o mozgu, toliko toga može da krene naopako u bolnicama – istovremeno će ih ostaviti sa potpuno novim poštovanjem za čudo kakvo je ljudsko telo i zahvalnošću zbog postojanja hirurga kakav je dr Marš, koji svoju stručnost, stečenu napornim radom, stavljaju u službu popravljanja i spašavanja života.

Dok je bio mlađi, priseća se dr Marš, nakon uspešne operacije osećao bi „ogromno uzbuđenje i euforiju“ – osećao se , kaže, „kao general osvajač“, koji je sprečio katastrofu i pacijenta doveo u bezbedno stanje: „To je izuzetno snažno i duboko osećanje za koje verujem da ga, osim hirurga, doživi retko koja osoba.“ Ali, iako je mnoge svoje pacijente usrećio uspešnim operacijama, kaže da je takođe bilo i „mnogih stravičnih neuspeha zbog kojih su životi većine neurohirurga ispunjeni periodima dubokog očaja“.

Dr Marš je veoma otvoreno u svojoj knjizi pobrojao i sve svoje „katastrofe“ – nalik na nadgrobne spomenike „na tom groblju koje po rečima francuskog hirurga Leriša svaki hirurg nosi u sebi“. Jedna žena je ostala gotovo potpuno paralisana, jer je dr Marš prevideo rane simptome postoperativne infekcije. Pacijent koji je prebrodio operaciju na hipofizi, ali je nekoliko dana kasnije doživeo masivan moždani udar i „u potpunosti izgubio moć govora“. Jedanaestogodišnja devojčica iz Ukrajine sa ogromnim tumorom na osnovi mozga, koja je doživela težak moždani udar nakon druge operacije, vratila se kući u težem stanju od onog u kom je bila kada je krenula na lečenje i preminula 18 meseci kasnije.

Ovakve priče ističu ulogu koju loša sreća i strašne greške mogu da odigraju u medicini, rezultirajući u onoj strašnoj reči – „komplikacije“: neki deo medicinske opreme može da zakaže; može se ispostaviti da je tumor mnogo čvršće povezan sa moždanim tkivom, te ga je nemoguće potpuno otkloniti; moguće je doneti lošu odluku (čak i to da li operisati ili ne); može da se ošteti neka vena, zbog čega će mozak biti poplavljen krvlju, što će hirurgu onemogućiti da vidi šta ima pred sobom i primorati ga da radi „na osnovu slepe pretpostavke, poput pilota izgubljenog u oblacima“. Lekar na obuci, čak i onaj pod nadzorom veterana kakav je dr Marš, takođe može da upropasti rutinsku proceduru: „To je jedna od bolnih istina o neurohirurgiji – postajete dobri u rešavanju najtežih slučajeva jedino ukoliko imate puno prakse, ali to znači i mnogo grešaka u početku i ostavljanje za sobom mnogo povređenih pacijenata.“

Među svim tim dramama neurohirurgije u kojima se odlučuje između života i smrti, knjiga sadrži i neke crnohumorne scene u kojima se ogleda apsurdnost bolničke birokratije u britanskoj zdravstvenoj organizaciji: ne radi se samo o hroničnom manjku bolničkih kreveta (što podrazumeva dugačke liste čekanja i mahnito žongliranje rasporedima), već i o, kako je to dr Marš formulisao „gubitku organizacionog duha“ i besmislenim sastancima, poput prezentacije  „jednog mladog čoveka koji se bavi keteringom i govori mi da treba da razvijem empatiju, održim fokus i ostanem smiren.“

Na stranicama ove knjige pronalazimo izuzetno intiman prikaz straha i nervoze sa kojima se često suočava pre neke komplikovane operacije, kao i krivice i sramote koje oseća kada stvari krenu naopako – „taj pakao koji doživljavate kad vidite svog pacijenta kojem niste uspeli da pomognete tokom vizita“ i osećanje „odgovornosti za katastrofu“. Opisuje i složeno proračunavanje rizika uključeno u donošenje odluka – vagajući između mogućnosti da pacijenta spasi od sporog propadanja ili konstantnog bola i opasnosti da mu pogorša stanje; balansirajući između veštine i iskustva nasuprot opasnostima operacije koja čak i ne garantuje rešavanje osnovnog problema.

Dr Marš piše i o „hirurškoj tremi“ i činjenici da ne voli kada pacijenta vidi neposredno pred operaciju – „Draže mi je da me ništa ne podseća na njihovu ljudskost i njihov strah, i ne želim da posumnjaju da sam i ja nervozan i uplašen“. Jednom kada se nađe u operacionoj sali, a pacijent se – većim delom sakriven iza medicinske opreme za monitoring i anestetičkog tubusa – preobrazio „iz osobe u predmet“, Marš kaže da i njegovo stanje uma prođe kroz vrlo sličnu promenu: „Strah je nestao, i na njegovo mesto je došla žestoka i poletna koncentracija“.

Koliko god dr Marš govorio o otuđenosti koju lekari moraju da nauče i prigrle, upravo je iz ove knjige jasno koliko on zapravo brine za svoje pacijente. Mnogi od najtežih trenutaka se događaju, ne u operacionoj sali, već tokom razgovora pre ili posle operacije, seća se doktor – to su razgovori tokom kojih se dr Marš trudi da pronađe ravnotežu između realne situacije i pacijentove potrebe da oseti nadu („taj krhki zrak svetlosti okružen svom tom tamom“) i njegovog sopstvenog saznanja „da ih smrt vreba, a ja pokušavam da sakrijem, ili makar zamaskiram, tu mračnu figuru koja im se polako približava“.

Autor: Mičiko Kakutani, urednica Njujork Tajmsove rubrike posvećene književnosti
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat