Neurohirurgija je bila tajanstvena i misteriozna specijalizacija kada je Henri Marš bio student medicine sedamdesetih godina prošlog veka. Svoj prvi susret sa neurohirurgijom imao je gledajući kroz prozor na vratima operacione sale. Gola ženska osoba bila je privezana za uspravni sto dok je figura, koju opisuje kao „neverovatno visoku“, stajala iza nje i mazala joj obrijanu glavu jodom. Marš se seća da je sve podsećalo na horor film. Tri godine kasnije, nakon studija, odlučio je da i sam postane neurohirurg.
„Ne nauditi“ je serijal elegantnih razmišljanja na kraju duge karijere. Mnoge od priča su dovoljno potresne da izazovu suze kod čitalaca. Tu su operacije koje su uspevale, i, češće, one koje nisu. U jednoj od scena, Marš je posetio katolički dom koji brine o pacijentima sa katastrofalnim oštećenjima mozga. „Sva vrata su bila otvorena i u prolazu sam moga da vidim nepomična tela pacijenata u krevetima.“, piše on. „Iznenadio sam se kad sam prepoznao imena najmanje pet svojih bivših pacijenata.“ Bili su to pacijenti koje je, kako sam Marš kaže, „oštetio“ tokom operacija koje su pošle po zlu.
Neurohirurgija je uznapredovala na mnogo načina tokom Maršove karijere. Danas veoma retko leči aneurizme jer radiolozi sada mogu da uvedu cevčice u vene i iznutra reše problem bez straha od pucanja. Većinu njegovog posla čine tumori, a nove metode u mapiranju mozga pomažu mu da razlikuje živi mozak od gotovo identične sive mase tumora. Operacije se izvršavaju nad budnim pacijentima kako bi hirurg mogao da prati funkcije. Mozak ne oseća bol, objasnio je Marš, jer su u njemu stovreni senzori bola.
Uprkos svim ovim naprecima, hirurg mora da provede mnogo sati vežbajući kako bi se osposobio, a najveći napredak je često posledica improvizovanih rizika. Marš se čak pita da li su neki od najvećih neurohiruga zapravo bili psihopate jer mu deluje da ih ni najmanje nisu mučile operacije koje su pošle po zlu.
U svojoj suštini, ovo je knjiga o mudrosti i iskustvu. Kao mladić, Marš je toliko rizikovao da se sada, kao stariji čovek, ni ne usuđuje da se seti. Mudrost ga je naučila i da „manje“ leči tumore pa čak i prihvati ideju o dobroj smrti, pomešanu sa tugom i ravnodušnošću. Ipak, nedostaju mu rizici u koje se nekada upuštao. Na trenutke je možda bio neoprezan, ali rizikovanje na smislen i promišljen način ga je približilo pacijentima. Nekada je bio strastven, tvrdoglav i sebičan hirurg. Uzburkane strasti mladosti donele su brige i kajanja u starosti, ali Marš je ostao posvećen onima koje leči.
Deo svog radnog veka proveo je u Ukrajini radeći za humanitarnu organizaciju koju je osnovao. Njegov partner, lokalni hirurg Igor, vodio je bolnicu koja je bila u potpunom haosu. Igor je bio u stalnom ratu sa vlašću i odbijao je, kako to Rusi kažu, tradicionalni „krov“: mentora koji mu nudi političku zaštitu. Marš se divi Igoru i plaši ga se istovremeno – on je čovek koji rizikuje do srži.
Kada se vratio u London, Maršovu bolnicu je vodila četa ravnodušnih menadžera, a vlada je skratila radne sate kako bi mladi hirurzi dobili više iskustva u operacionoj sali. U međuvremenu, finansijski magovi su izgradnjom novih bolnica isisali su novac iz zdravstvenog sistema. Marš na sadašnjost gleda dovoljno realno da se donekle raduje skorašnjoj penziji. Ipak, neurohirurgija ostaje njegova prva ljubav. Možda više ne može da joj se posveti sa mladalačkim zanosom, ali se nada da će mu nacionalni zdravstveni sistem dati slobodu da bude „krov“ mladim hirurzima kako bi im skinuo deo odgovornosti sa ramena da mogu da nastave da sanjaju i budu neustrašivi kakav je on nekad bio.
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković