Peter Handke proglašen je 2019. dobitnikom Nobelove nagrade za književnost zbog – kako je navedeno u obrazloženju Švedske akademije – uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.
Da bi se jasno sagledalo kako veliki pisac ume da od periferije ljudskog iskustva i naizgled nebitnih detalja stvori motive koji će činiti stabilnu okosnicu knjige, pravi je primer za to „Moravska noć“, roman koji je prvi put objavljen 2008. i za koji mnogi smatraju da predstavlja najbolje Handkeovo delo.
Govoreći dobrim delom i o balkanskom mentalitetu, a radnjom (uslovno rečeno, jer u Handkeovim delima je radnja svedena na minimum) vezan za imaginarnu suverenu teritoriju na reci Moravi u srcu eks-zemlje koju možemo zvati kako nam odgovara, ovaj je roman sada dostupan i srpskim čitaocima zahvaljujući Laguninom izdanju u prevodu Žarka Radakovića, vrsnog poznavaoca specifičnog Handkeovog stila, sa kojim se nije uvek lako izboriti prilikom prenošenja sa jednog jezika na drugi.
Kad su u pitanju pisci poput Handkea, uvek postoji rizik da se prilikom prevođenja, pa i prilikom dodira knjige sa publikom, dogodi ono na šta pisac slikovitom metaforom upozorava upravo u „Moravskoj noći“: da ujutru nestane cela knjiga koja je preko noći napisana i objavljena.
Svaki stvaralac strepi od momenta kada će delo ugledati svetlost dana, pa otuda i večito izbegavanje poslednje reči, koja kao da nedostaje „Moravskoj noći“ i nakon njenog završetka, mada je čitaocu već predočeno da imati poslednju reč može biti već samo po sebi sumnjivo.
Stiče se utisak da je u pitanju knjiga koja neprestano traje, i pre prve i nakon poslednje stranice, jer ako bi početak i kraj bili definisani, ako bi radnja bila ograničena, ako bi roman najzad bio konvencionalno formiran, onda bi se izgubio smisao koncepcije koja, makar na prvi pogled, mora delovati besmisleno da bi vremenom uopšte dobila pravi smisao.
Rušeći sva pravila koja žanr nameće, uvodeći među-pripovedače a zatim ih pretvarajući u potpitače, pisac vodi čitaoce kroz jedan san koji predstavlja drugu stranu svega, onu stranu koja je beživotna sfera i na kojoj nema akcije, ali koja se može osetiti sve do najudaljenije kucavice i do petne žile, upravo zbog toga što je tamo sve drugačije i samim tim vredno istraživanja.
Stvorivši roman o toj drugoj strani, Handke je od „Moravske noći“ načinio naličje romana, ponekad i do ogoljavanja svih tajni koje prate piščev stvaralački proces, ali i do apsurdnog pogleda iz jednog sveta koji kao da je izokrenut u ogledalu, a u kome se čuje vapaj: „Bože, moj Bože, kad ćeš me napustiti?“
Posebno je pitanje da li u liku pisca iz „Moravske noći“ treba tražiti ličnost pravog pisca „Moravske noći“, ali ako je fiktivni pisac stvorio svoje knjige i okupljenima ispričao svoju priču s namerom da bar nekoga spase, to je sigurno bila i misija Petera Handkea, za čiju poetiku i stil možemo nakon čitanja reći samo: „Das ist das. Und das is das.“
Autor: Dušan Milijić