Iako ovo nije njegov roman koji je dobio najviše pohvala od kritičara, „
Molitva za Ovena Minija“ donela je
Džonu Irvingu pre četvrt veka ogromnu i vernu publiku, i ostaje jedno od najupečatljivijih od njegovih brojnih ostvarenja. „Dikensovski“ je prava reč koja ga opisuje. U tom duhu, zadovoljstvo je pratiti priču romana: zapleti, preokreti, upečatljivi likovi i podzapleti koji se uverljivo razrešavaju.
Oven je jedan od Irvingovih najčudnijih likova (a konkurencija nije mala). Visok je jedva metar i po, lak kao pero, uši su mu klempave, a glas mu pištavo izlazi iz grkljana koji neće da se „spusti“, tako da je svaka njegova reč prikazana KAO DA VIČE. Uprkos ovim prividnim nedostacima, on je najsamouverenija i najharizmatičnija osoba gde god da se nađe. Još kao veoma mlad, sprijateljio se sa Džonijem Vilrajtom, potomkom srednje-uspešne porodice iz Nove Engleske, ali i kopilanom rođenim nakon ljubavne avanture o kojoj njegova majka ljubazno odbija da govori. Džon i Oven su doživotni prijatelji uprkos činjenici da je Oven bio „instrument“ smrti Džonove majke lopticom za bejzbol kada su dečaci imali jedanaest godina. Ovaj događaj se pominje u prvoj rečenici knjige.
Ovenova porodica je toliko neobično disfunkcionalna da se njegovi roditelji pojavljuju kao šifre kroz celu knjigu, dok o odnosima u Ovenovoj porodici saznajemo kroz Džonovu porodicu. Ovo među prijateljima stvara odnos iskrenog bratstva, dok Džona, naratora romana, stavlja u ulogu insajdera koji nam mnogo toga otkriva o Ovenu i njegovom odrastanju.
Važno je da nam Ovenova vera ne skrene pažnju sa radnje romana. Njegovo versko uverenje se javlja rano i neko bi je odbacio kao nezrelu religioznost jednog mladića. Ali kako se priča razvija, tako postaje jasno da je njegova vera duboka i lična i da u Ovenovom životu nema mnogo mesta za sumnju. Ipak, ona nije prezriva. U priči ima pojedinih otkrovenja koja zavise od čvrstine njegovih uverenja, ali nema ni nagoveštaja propovedničke pobožnosti. Njegov značaj za Džona, kao i svi njihovi zajednički postupci, zasnivaju se na onome što on zaista jeste, a ne na Džonovoj trpeljivosti prema Ovenovom religijskom uverenju. Džon prihvata Ovena onakvog kakav jeste i daje nam mogućnost da i mi to učinimo, bez obzira na to što je Džonu draža skepsa.
Podzapleti su važni i daju život priči dok dečaci izrastaju u muškarce. Porodica i prijatelji proizvode neverovatne preokrete. Oni su neophodni jer polako uviđamo da je Oven krenuo putem kojim ne želimo da ide, ka sudbini koja za njega postaje neophodnost, dok čitaoci od nje strepe. I ovde Irving pokazuje svoje pripovedačko majstorstvo: iznova i iznova dokazuje da kontroliše zaplet i sve njegove implikacije, i da ne baulja u mraku tražeći način da priču privede kraju. Divno je kada osećate poverenje i zadovoljstvo dok ste u sigurnim rukama naratora.
Dok se rat u Vijetnamu polako zahuktava i na kraju postaje prava pozadina priče, Džonova naracija iz Kanade osamdesetih najviše preti da ugrozi potpuni uspeh knjige. Njegova opsesija aferom Iran-Kontra tokom Reganove vlasti malo muti vodu, iako iz nje sledi opravdana pouka – Amerikanci su prosto nepažljivi i nikada ne nauče lekciju. Uprkos ovome, Džonova naracija dvadeset godina nakon događaja u romanu daje nam distancu i uvid u to kako je bleštava vatrena zvezda Ovena Minija uticala na tako veliki broj ljudi.
Autor: Viktor Krališ
Izvor: dallaslibrary2.org
Prevod: Borivoje Dožudić