Pablo Eskobar je bio tigar. Vojnik. Takav se više neće roditi. Napravio je samo jednu grešku ‒ formirao je porodicu. To može da boli. Tako je jedan od kolumbijskih mafijaških bosova „objasnio“ Eskobarovoj supruzi Mariji zašto njen sin ne može da ostane u životu.
Pablo Emilio Eskobar Gavirija, vođa čuvenog Medeljinskog klana, osim što je postao najpoznatiji svetski trgovac drogom, veliki „inovator“ u tom poslu, medeljinski Robin Hud (gradio je kuće za siromašne), fudbalski menadžer (gradio fudbalske stadione), mecena kusom i repatom, ali i državni kongresmen (uticao na politički život što pobedama na izborima, što ubistvima ministara), stigao je da bude i otac.
Huan Pablo Eskobar, sin najvećeg svetskog mafijaša, s poslednjim metkom koji je usmrtio njegovog oca i sam je dobio smrtnu presudu. U njemu teče Pablova krv, vrela krv koja lako može postati osvetnička. Huan Pablo je ipak preživeo. Nije postao svoj otac. Danas se zove Sebastijan Marokin. Živi u Argentini, gde je diplomirao arhitekturu. Novo ime je izabrao iz telefonskog imenika. Nije želeo da ga išta povezuje sa starim životom. Sve donedavno. Dvadeset i kusur godina od smrti najvećeg mafijaša na svetu, arhitekta iz Buenos Ajresa Sebastijan Marokin odlučio je da pod rodnim imenom ‒ Huan Pablo Eskobar ‒ objavi knjigu „Moj otac Pablo Eskobar“ (objavljena na srpskom jeziku u izdanju Lagune). Ne želi da se život njegovog oca mistifikuje i glorifikuje, da ostane kao „herojski“ uzor mladim Kolumbijcima. Huan Pablo Eskobar prenosi svoja sećanja na oca, kao i priče njegovih prijatelja i neprijatelja koje je sretao svih ovih godina.
„Moj otac je izbegavao da priča o karijeri kriminalca, ali posle nekoliko slučajnih ćaskanja mogao sam da zaključim da je ona započela na dan kad je sa rođakom Gustavom otkrio način da falsifikuje diplome Liceja“, svedoči Huan Pablo.
Jednog dana ukrali su kamion pun sapuna, koji su plasirali po lokalnim dućanima upola cene. Kasnije su trgovali nadgrobnim pločama, pa su pljačkali biletarnice bioskopa u centru Medeljina, da bi ubrzo prešli na krađu kola, tako što bi, recimo, potplatili prodavce kola da naprave kopiju ključeva tek prodatih automobila.
Još tada je usvojio četiri navike koje će ga pratiti celog života, svedoči dalje Huan Pablo: prvo dugme košulje nalaziće se tačno na sredini grudi; uvek se sam šišao; uvek je imao češalj u džepiću košulje i deset puta dnevno je sređivao kosu: i četvrto ‒ kupao se po tri sata.
„Ovu rutinu nije promenio ni u najgore vreme, kad je živeo od skrovišta do skrovišta. Samo pranje zuba uzimalo mu je najmanje 45 minuta. Kad sam mu prebacio što toliko dugo pere zube, odgovorio mi je: 'Sine, kad se skrivam, ne mogu priuštiti luksuz da idem kod zubara... a ti možeš'“, priseća se Huan Pablo.
Otac mu je pričao i kako su on i Gustavo uvežbali šeme za prve pošiljke kokaina za Floridu.
„Otac se retko hvalisao svojim podvizima, ali jednom nije mogao da se suzdrži dok smo gledali TV dnevnik. Javili su da je otkriven novi način preprodaje: impregniranje džinsa kokainom. Posle priloga rekao je da je ovo lično osmislio. Pa ipak, ta džins-ruta je 'pala'. Nekoliko dana posle toga, otac nam je rekao kroz osmeh: 'Deco, sećate li se da mi je džins-ruta pala? E pa, nastavio sam da šaljem džins i ovi iz DEA hoće da polude, jer ga peru i peru i ništa da nađu. Sada impregniramo kutije za džins drogom do koje dođemo kada ovi bace džins na smeće'“, priseća se Huan Pablo.
Posle su mu prepričavali i kako su napravili kamufliranu avionsku pistu. Iz vazduha se video vijugav drum sa bednom kućicom po sredini. A kućica je bila posađena na prikolicu sa točkovima i privezana za kombi koji je pomerao kuću nekoliko metara kako bi oslobodio prostor za poletanje i sletanje aviona. On se seća i kako su sve češća putovanja njegovog oca u SAD celu porodicu često vodila u Vašington, pa čak i kako su „iz fore“ išli u obilazak zgrade FBI-ja. „Odatle smo otišli ka Beloj kući, gde je majka napravila zajedničku fotografiju“, seća se Huan Pablo.
Sve to su pratila svirepa ubistva, svakog ko bi pomislio da „ukrade pezos“. Mali Huan Pablo je tako živeo i rastao.
Najvažnija lokacija u porodici Eskobar bila je čuvena hacijenda „Napulj“.
„U jednom trenutku imala je sopstvenu benzinsku pumpu i auto-radionicu; 27 veštačkih jezera; 100.000 stabala voća; najveću pistu za moto-kros u Latinskoj Americi; park iz doba jure sa modelima dinosaurusa u prirodnoj veličini; dva heliodroma i pistu za ateriranje od hiljadu metara; 1.700 radnika; 3.000 hektara, tri zoološka vrta i deset dobro razmeštenih kuća. Ranč je prekrstio u 'Napulj', u čast Ala Kaponea, čiji je otac Gabrijele rođen u tom italijanskom gradu. Moj otac je obožavao Ala Kaponea i pročitao je sve što je mogao u knjigama i novinama o njegovoj gangsterskoj karijeri...“, priseća se Huan Pablo.
Poslednji razgovor s ocem
Krajem osamdesetih je došlo do „pretumbacija“ u svetu trgovaca drogom. Grupa bosova se izdvojila iz Medeljinskog kartela, i ojačao je takozvani Kali kartel, koji su činili braća Rodriges Orehuela i Hose Santakruz Londonjo. Kali kartel je napravio „dil“ sa policijom i državom i zajedno su vodili rat sa Pablom Eskobarom.
Posle višegodišnjeg rata Pabla Eskobara i države, postignut je dogovor da se Pablo preda pod uslovom da bude smešten u zatvor koji će sam izgraditi. Zatvor je nazvan „Katedrala“.
„U 'Katedrali' je sagrađen fudbalski stadion, koji je kao i sve u zatvoru finansirao moj otac. Igralište ga je stajalo celo bogatstvo, jer je drenažni sistem morao da garantuje apsorbovanje vode kako se teren ne bi punio lokvama. Čim je stadion bio spreman, otac je organizovao utakmice sa specijalnim zvanicama iz Medeljina. Golman Rene Igita i fudbaleri Luis Alfonso, 'Blagosloveni' Fahardo, Leonel Alvares, Viktor Igo Aristisabal, Faustino Asprilja... Utakmice u 'Katedrali' bi se završile samo kad bi ekipa u kojoj je nastupao moj otac pobedila. Mečevi su mogli da traju i do tri sata. Da bi pobedio, tata nije imao nikakav problem da u svoj tim prebaci najbolje igrače suparničkog...“, seća se Huan Pablo.
On je tada već bio tinejdžer i svestan šta se događa i ko je njegov otac.
Jednog dana došlo je do razgovora oca i sina: „Imam ti lošu i dobru vest. Loša je što su hteli da te otmu... Dobra je što sam to saznao na vreme.“ Rekao je sinu da mora da ostane u zatvoru. „Traži da ti donesu odeću jer ne možeš dole u Medeljin dok ovo lično ne rešim.“
Kada je Pablo Eskobar pobegao iz „Katedrale“ – jer on je izgradio zatvor i u gradnji predvideo puteve za bekstvo – počeo je period kada će Eskobar postati najtraženiji čovek na planeti. Ujedinjene snage vojske, policije i kartela Kali mesecima su ga tražile po skrovištima širom Kolumbije. Jedne noći je Pablov telohranitelj Popaj pokupio Huana Pabla, sestru i majku i odveo ih u tajno skrovište.
„Moj otac i ja smo probdeli više noći i išli na spavanje posle šest ujutru“, kaže Huan Pablo. Nakon toga je otac počeo češće da zove, bio je manje pažljiv nego inače. Jednom je Huan Pablo dobio pitanja jednog novinara, a „tata Pablo“ mu je rekao da mu pročita pitanja.
„Pročitao sam prvih pet pitanja, ali me je prekinuo i rekao da će pozvati za dvadeset minuta. Ponovo je zvao kad smo se dogovorili i počeo da mi čita odgovore, a ja da ih zapisujem. 'Sad ću te zvati', rekao je kad smo bili oko polovine. Kada se začuo sledeći poziv, mislio sam da je to on. 'Huane Pablo, ovde je Glorija Kongote. Policija mi je upravo potvrdila da je vaš tata preminuo u tržnom centru Obelisk u Medeljinu.' Bio sam iznenađen: nije bilo moguće da je mrtav jer sam sedam minuta ranije razgovarao s njim. Spustio sam slušalicu i zaplakao. Svi smo plakali“, seća se Huan Pablo.