Od Mesopotamije Starog sveta, do Lagosa u 21. veku, gradovi su čudovišni i čudesni.
U knjizi
Bena Vilsona „
Metropolis: Istorija grada, najvećeg izuma čovečanstva“ nalazi se fenomenalna anegdota koja može poslužiti kao obrazac za sve ostale raznovrsne teme kojima se knjiga bavi. U srednjovekovnoj Firenci, kovač je vredno radio recitujući Danteove stihove. Naišao je ljutit čovek koji je kovačev alat bacio na ulicu. „Šta kog đavola to radiš?“, upitao je zapanjeni kovač. „Ukoliko ne želiš da kvarim tvoje stvari, nemoj ni ti kvariti moje“, odgovorio je čovek, za kog se ispostavilo da je bio pesnik glavom i bradom. Ova priča – i jukstapozicija između umetnika i zanatlije, umetnosti i zanata, kao i društvenih klasa – srž je onoga što Vilson smatra da pojedine gradove čini sjajnim i nužnim za civilizaciju. U ovom odličnom delu koje tera na razmišljanje i koje je promoćurna hronika urbanosti, upravo to i dokazuje.
Pokušaću da se osvrnem na nekoliko blistvih momenata u knjizi (a i nekoliko kikseva). Na početku se upoznajemo sa gradom Urukom, oko 5000 godine p.n.e, prvim gradom koji se nalazio u Mesopotamiji (današnjem Iraku). Bio je to palimpsest, da se poslužim rečju koju je Vilson upotrebio kako bi opisao ovaj grad – skup slojeva iz prošlosti koji su građeni jedni na drugima. Uruk je neizbežno činila mešavina dobrog i užasnog. Činile su ga neviđene arhitektonske građevine (uglavnom religijska zdanja). U ovom gradu je nastao prvi numerički sistem i „prve tehnike za masovnu proizvodnju“. A „pismo“ – klinasto pismo – „nastalo je u Uruku“. A što se tiče užasnih karakteristika: ropstvo je postojalo unutar granica teritorije grada.
Knjiga istražuje i varvarske gradove: Tenočtitlan, astečki glavni grad koji se nekada nalazio na mestu današnjeg Meksiko Sitija, koji je prema svim podacima bio dražesan grad, ali je svake godine hiljade bespomoćnih ljudi bilo „žrtvovano“ – zaklano – u Velikom hramu grada. Tema su i gradovi koji su bili u teškim situacijama, koji su bili okupirani, poput Varšave i Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata. Takođe istražuje i sedamnaestovekovni Amsterdam, koji zvuči kao krasno mesto: kosmopolitski grad, „šareni ćilim različitih vera“, uključujući i portuglaske Jevreje koji su pribegli usled divljačkog nasilja i prinudne promene vere koja ih je zadesila u rodnoj zemlji. Amsterdam je nastao „kao rezultat potreba njegovih građana“, piše Vilson, „ne da iskazuje monumentalnost ili bude izraz moći“. U takvim uslovima, amsterdamski zvaničnici su ostavili prostor u kom će ovaj grad postati „izvor radikalnih ideja“: radovi Dekarta, Galileja, Hobsa, Loka i Spinoze objavljivani su ovde, dok su u drugim gradovima cenzurisani.
Ono što knjiga jasno izlaže jeste to da je kulturološko i socijalno izobilje u Amsterdamu poduprto njegovim ekonomskim prosperitetom. S druge strane, ekonomski prosperitet bio je posledica poslovno-finansijskog sistema koji je preteča modernog kapitalizma. U gradu se nalazilo sedište Holandske istočnoindijske kompanije, „profitna korporativna imperijalna sila s podrškom države“ koja je slala trgovce širom planete (i 1624. godine osnovala Novi Amsterdam). U njemu je funkcionisalo prvo tržište vrednosnih hartija i osnovana je Amsterdamska berzanska banka, koja je uvela mnoge moderne bankarske inovacije: sistem čekova, direktno zaduživanje i transfer između računa. Ovaj grad je takođe bio prvi u svetu koji je dobio „prve prepoznatljivo moderne novine velikog formata na svetu“. Vilson piše da se Amsterdam „fokusirao na profit“ i da se nije plašio „slobode misli“.
Za grad iz našeg doba, Lagos u Nigeriji, „predviđa se da će sredinom ovog veka on biti najveći grad na svetu i da će se do 2040. njegovo stanovništvo udvostručiti na preko 40 miliona, te potom nastaviti da raste senzacionalnom brzinom“. S jedne tačke gledišta, Lagos je oličenje urbanog beznađa, „ozloglašen je po razrastanju divljih naselja, po korupciji i kriminalu, po svojoj užasnoj infrastrukturi i najgorim saobraćajnim zagušenjima na svetu“. Pa ipak, Vilson je ohrabren i uzbuđen. On beleži prilično zanimljive tehnološke firme koje cvetaju u sirotinjskim područjima – kao na primer popravke uređaja i prodaja polovnih – koje omogućavaju sirotinji da sastave kraj sa krajem i, što je važnije, pružaju mogućnost da promene svoj društveni položaj na bolje. „Između 50% i 70% ljudi u Lagosu izdržava se radom u nezvaničnom sektoru koji podmiruje mnogostruke potrebe metropole s najbržim rastom na svetu“, piše Vilson, „i procenjuje se da u Lagosu ima 11 miliona ‘mikropreduzeća’“. Autor ovako rezimira glavne karakteristike grada: „Energija i kreativnost Lagosa poniču velikim delom iz njegovog prividnog haosa i oštroumnosti njegovih ljudi kad moraju da se služe inovacijom kako bi izmakli klopkama tog grada“, dok Lagos u celini sagledava ovako: „Lagos damara ludom energijom; njegova dinamičnost opija“.
Jedan od Vilsonovih lajtmotiva je da urbani predeli „cvetaju kad god postoji dinamična igra između neplaniranog, nezvaničnog grada i zvaničnog, planiranog grada – tamo gde ima prostora za spontanost i ogled“. Zaključuje da će u budućnosti „nova metropolitska forma sastojaće se od mnogih lokalnih urbanih centara umesto od svega nekoliko – grad sačinjen od samostalnih sela“. Slično današnjem Los Anđelesu, samo bolje.
Kao i urbana mesta kojima se Vilson bavi, i ova knjiga može na momente biti teška. Poglavlja se većim delom bave gradovima koji se nalaze u njihovim naslovima, poput Pariza, Londona, srednjovekovnog Bagdada ili Njujorka, ali će poneki meropolitski detalji prouzrokovati nagli skok kroz vreme i prostor. A to je upravo ono što nam treba. Čitanje ove knjige je uzbudljivo, kao da posećujete određeni grad po prvi put – zaslepljujuće, dotrajalo, a ponekad i oba istovremeno. „Metropolis“ je potkrepljen i informacijama i zapažanjima; stoga nije previše teško da se cepidlači oko određenih stavova i propusta. Na primer, zašto se u poglavlju o Parizu nije bavio Pariskom komunom, događajem koji je odigrao značajnu ulogu u francuskoj istoriji? Kao manji propust, svetski sajam 1964. u Njujorku je okarakterisan kao „sramotan i skup promašaj“. S time ne mogu da se složim: mojim prijateljima i meni se veoma dopao.
Ono na šta ćete često naleteti u ovoj knjizi jesu intrigantna promišljanja. Naveo bih jedno: igrom slučaja sam pre „Metroplisa“ čitao studiju
Decoding the Universe (Dekodiranje univerzuma) Čarlsa Sifea iz 2006. godine o informacionim tehnologijama. To je istraživanje na mikro nivou. Međutim, Vilson ističe da je „još od prvih urbanih naselja... gradovi imaju ulogu gigantskih razmenjivača informacija “. Sinulo mi je da informacije na makro nivou – informacije koje katalizuju, šire, tumače i eksploatišu svetske metropole – zapravo utiču na stvaranje društava i kultura.
Pri kraju knjige Vilson ističe da su „najdinamičniji gradovi kao Tokio u tim posleratnim decenijama, u stanju neumorne metamorfoze“. Potom dodaje da „neuređenost je nešto što treba oberučke prihvatiti, naročito ako grad brzo raste: to je dinamična crta urbanog razvoja“. Ne pribojevajte, dragi čitaoci; nemojte da se obeshrabrite autorovom očitom nakolonošću prema haosu. On je zaista veoma razuman, kao kada kaže da se od prvobitnih vremena u Uruku pa do danas „osnovni principi urbanog života nisu znatno promenili“.
Autor: Hauard Šnajder, Copyright ©2020 Dow Jones & Company, Inc. (štampano izdanje
Living for the City, 7. novembar 2020.)
Izvor:
wsj.com
Prevod: Aleksandra Branković