Mada se čini da u našem nacionalnom sećanju često postoji jedan vakuum ili crna rupa koja se pruža od kraja 15. veka sve do početka 19. veka, činjenica je da su i u tom mračnom razdoblju otomanske strahovlade i turskog zlovlašća, Srbi često na ovaj ili onaj način bili važan deo upravnog aparata osmanlijskog vilajeta. Davali smo im kako princeze za sultanije i carice, tako i srpske delije za paše i vezire.
Nakon
dela o zlosrećnom i zločestom sultanu Osmanu, Laguna je upravo izdala i „
Mehmeda Sokolovića“, još jednu od biografija znamenitih istorijskih ličnosti iz pera Radovana Samardžića (1922–1994) našeg akademika, pisca i istoričara. Zasnivajući ga na iscrpno i prilježno istraženoj istorijskoj građi iskopanoj iz arhiva, predanja, biblioteka i pouzdanih izvora, Samardžić svom publicističkom delu daje dah romana epskom naracijom i upotrebom raskošnog, epohi prilagođenog, jezika.
Državnik koji će biti ovekovečen i u
Andrićevoj „
Ćupriji“, pravi je primer vrtoglavog uspona sa dna do najviših vrhova. Ostao je trajno obeležen u letopisima, istorijama i analima, državnim spisima i hronikama njegovog doba, isto tako trajno upamćen po mnogobrojnim zadužbinama koje je za sobom ostavio: džamijama i crkvama, mostovima, sarajima, hamamima i šedrvanima. I mnogi ga turski istoričari smatraju najznačajnijim od više od 200 velikih vezira koliko su ih Turci imali u imperiji koja je zahvatala čak tri kontinenta, od Maroka do Persije, kao jedna od najvećih i najmoćnijih na svetu. Bio je to trenutak kada je jedan Srbin (doduše poturčen) vladao s najvećim carstvom toga doba.
Čitaocima u Srbiji koja je grozničavo pratila seriju o Sulejmanu Veličanstvenom, Hurem i njihovoj ćerci Mihrimah i njenom mužu veziru Rustem-paši (takođe Srbinu), svakako će biti zanimljiva storija o Sokoloviću koji se na sceni upravo pojavio kada se Sulejman, umoran od ratovanja i krojenja istorije krvlju pokorenih naroda, povukao na dvor, prepuštajući se spletkama sultanije Hurem tj. Rokselane. U takvim okolnostima 1546. admiral carske armade postaje otmeni i lepi Mehmed Sokolović za kojeg se do tada u prestonici previše nije čulo. Kako je stekao sultanovu milost i naklonost carevih žena?
Doveden u prestonicu kao danak plaćen u krvi da bi postao janičar, uspeo se u državnoj upravi i vojsci i postao dvoranin besprekornog ponašanja, pribran i odmeren, brižljivo kao Srbin obrazovan u islamu, poznavalac zapadnih jezika i književnosti, i uzdržan po pitanju uplitanja u dvorske intrige. Turci su deci dovedenoj iz provincija brisali prošlost i mentalno ih „reprogramirali“ kako bi služba padišahu bila jedino za šta u životu znaju. Dečak koji je kao mali obrazovan u Mileševi gde bi možda i postao monah, biće odveden u sultanov saraj kao dete iz plemićke srpske porodice, iz koje je pre toga potekao i čuveni Husrev-paša, takođe veliki vezir i u jednom trenutku čak i vladar Egipta! Lepota čitanja Samardžićevih dela jeste upravo u tome što nam uvek daje pozadinu istorijskih dešavanja, koristeći se sopstvenim shvatanjem i poznavanjem epohe da nam bolje približi način razmišljanja tadašnjeg sveta.
Nakon što je postao paž na dvoru, Mehmed je učestvovao u Mohačkoj bici, u osvajanju Bagdada, uspinjao se na položajima u Carigradu, gradio sebe kao diplomatu, svoju porodicu je preveo u islam i razdelio im položaje i posede, 1565. je postao veliki vezir, pre toga utvrdivši i ojačavši tursku mornaricu. Opšte omiljen, postavio je sebe u položaj da na njega računaju svi i da se on onda priklanja onima kojima se u datom trenutku osmehne sreća.
Ratovao je po Vojvodini za Sulejmana koji je u svom vlastoljublju i gordosti u međuvremenu ubio sopstvenog sina Mustafu i malog unuka. Učestvovaće s njim i u pohodu na Persiju, oženiti se sultanijom Ismihan, ćerkom princa Selima i kasnijeg vladara, čime će postati zet i sada već babe Rokselane, ali i čuvene sultanije Nurbanu, Selimove žene po prepredenosti ravne Rokselani. Doživeo je i Sulejmanovu smrt u Beogradu i postao Selimov vezir, koji će pokušati da održi mir u carstvu kojim vlada nezainteresovani sultan-pijandura. Na istom će položaju ostati i pod sultanom Muratom III. Tako će postati prvi ministar koji je služio tri sultana. Tokom vladavine ova poslednja dva može se slobodno reći da je sultan u gotovo svakom pogledu zapravo bio Mehmed-paša.
Autor: Miroslav Bašić Palković