Prikaz knjige „Marsova soba“ autorke Rejčel Kušner – kako je biti siromašan i žensko u Americi

Skidaju ih do gole kože, pretresaju telesne šupljine, okivaju lancima, parališu elektro-šokovima i bacaju u kaveze; oduzimaju im decu odmah po rođenju. Ne, nije reč o republici Galad iz romana Margaret Atvud – ove žene su obučene u plavo, a ne u crvenu boju koju nose sluškinje – reč je o kazneno-popravnoj ustanovi za žene u Stenvilu, Kalifornija. Dokazujući tvdnju Margaret Atvud da sve „distopije zapravo govore o sadašnjosti“, Rejčel Kušner svojim novim romanom, prvim objavljenim nakon odlično ocenjenog bestselera iz 2013, „The Flamethrowers“ – ekspresne turneje kroz umetničku scenu na Menhetnu sedamdesetih godina XX veka – donosi briljantan prikaz masovnog zatvaranja u Sjedinjenim Državama.
 
Romi Hol upoznajemo na samom početku dok se autobusom vozi ka Stenvilu, negde tokom prve decenije XXI veka: ima 29 godina, samohrana je majka i upravo počinje da izdržava dve uzastopne doživotne kazne za ubistvo manijaka koji ju je proganjao. „Ne planiram dugo da živim. Što ne znači nužno ni kratko. Nemam baš nikakvih planova“, saopštava nam junakinja. „Stvar je u tome što i dalje postojiš bez obzira na to imaš li ili nemaš plan, dok ne prestaneš da postojiš, a onda planovi gube značaj.“
 
Poput ostalih likova u ovoj surovoj priči o tome kako je biti siromašan i žensko u Americi, Romi je na doživotnu kaznu osuđena odavno: njena majka, zavisna od lekova za ublažavanje bolova, razvedena, za kćerku je imala samo „tišinu, netrpeljivost i neodobravanje“; silovana je sa 11 godina, i ubrzo postaje narkomanka i seksualna radnica. Radnja romana se naizmenično odvija u sadašnjosti i prošlosti, od njenog detinjstva – takvog kakvo je bilo – na „maglovitim, golim i sumornim“ ulicama San Franciska. Ovo nije grad „zastave s bojama duge, niti bitničke poezije“, taj grad su bila  „mokra stopala i raskvašene cigarete na nekoj kišovitoj pivskoj žurki u Grouvu... mučnina od bakardija 151 i razvaljena posekotina na bradi od betonske pregrade u Mini-parku.“
 
Marsova soba iz naslova romana, zapravo je ime striptiz-kluba u kojem je Romi nekada radila – mesto na kojem ste imali „ozbiljnu prednost“ ako biste se istuširali i ako niste bili u poodmakloj trudnoći. Ista hijerarhija i pravila koja vladaju u garderobi striptiz-kluba, vladaju i u ćelijama zatvora u Stenvilu: gledaj svoja posla i nikada nikome nemoj da otkrivaš svoje pravo ime. Sporedni likovi iz zatvora donose određenu toplinu i humor, u stilu serije „Crno više nije u modi“: tu je Beti Lafrans, nekadašnji model za hulahopke, osuđena na smrtnu kaznu; Konan, urnebesno duhovit transseksualac koji na časovima obrade drveta pravi penise u erekciji; nasilnica Suzica, i Lora Lip, koja je ubila svoje dete kako bi se osvetila svom muškarcu – „znate ko je Medeja?“ – pita ona.
 
Veoma revnosna u istraživanju građe za svoje knjige autorka je provela neko vreme u zatvorima i pokazuje impesivno znanje o zatvorskom životu. Saznajemo da možete da kroz toalete šaljete sladoled-sendviče umotane u kesicu od higijenskih uložaka; kako da uz pomoć kikiriki-putera na nepcima prokrijumčarite tabletu; recept za alkoholno piće od kečapa („dušo, moraš da ga procediš dva puta“); koji su najpopularniji romani Danijele Stil, a koje reprize serije „Prijatelji“.
 
Dva muška lika su dobila sopstvena poglavlja, ispričana u trećem licu – jer, ovo nije njihova priča. Tu je jedan korumpirani policajac, kroz čiju se priču na vrlo specifičan način autorka bavi temama kao što su zlostavljanje dece, ubistvo, kantri muzika i predsednik Nikson. A tu je i Gordon Hauzer, razočarani intelektualac angažovan da predaje književnost u zatvoru, opsednut Toroom i Tedom Kačinskim (u knjizi se pojavljuju i delovi njegovog dnevnika, što je pomalo zbunjujuće), i fatalnom slabošću da idealizuje svoje učenike.
 
Tema kojom se autorka zapravo bavi u ovoj knjizi je sunovrat njene zemlje. To nije zemlja slobodnih; niko nema izbor i svi su krivi. (Gordonova teza o „katastrofalnoj ideji američkog Adama“.) Svi oni su žrtve okolnosti, od zatvorenica do čuvara („niko nije želeo da bude čuvar u ženskom zatvoru“). Autorka opisuje Kaliforniju, koju su zaposele poljoprivredne mašine i napustili ljudi, kao „ljudskom rukom stvoren pakao na zemlji“, gde je voda zagađena, pa je čak i vazduh loš.  
 
Jedini stvarno nedužan lik u romanu je Romin sinčić Džekson, „rođeni optimista“, anđeoska prilika poput Dikensovih siročića. On je jedini nagoveštaj sentimentalnosti koji je autorka sebi dozvolila: ona nema nikakvu nameru da ulepšava svoje likove i njihove ružne živote. Romi nije izuzetak, iako njen glas – tup, povređen, pametan – razoružava i izaziva poverenje.
 
Kad je reč o zapletu, autorka je uspela da ostane nedokučiva – čitalac uopšte nije siguran kakav će biti njen sledeći potez: na kraju krajeva, ne postoji mnogo načina da se izbegne doživotna kazna. Zahvaljujući mnoštvu detalja i različitih glasova roman „Marsova soba“ predstavlja vrlo sugestivno štivo, u tradiciji koja fikciju zasniva na američkim društvenim kretanjima. Tek povremeno, roman pomalo podseća na žurnalistički roman, u trenucima kada likovi postaju sumnjivo pronicljivi i rečiti.
 
Proza Rejčel Kušner pecka jednako opasno kao i električna ograda kojom je opasan zatvor u Stenvilu, njena zapažanja su oštra poput bodljikave žice, a njen humor mračan poput neba nad pustinjom. Ovo možda nije roman u kom ćete uživati, ali sigurno je roman koji će na vas ostaviti veoma jak utisak.
 
Autor: Lisa Alardis
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat