Prikaz knjige „Kraj samoće“: priča o ponovnom preživljavanju prošlosti u potrazi za drugačijom sadašnjosti

„Kako bismo uživali u životu, ne smemo u tome da preterujemo“, piše Benedikt Vels u romanu. Međutim, njegov narator, Žil Monro, muči se sa ovim savetom. Nakon što se probudio posle motociklističke nesreće 2014, potpuno dezorijentisan, počinje da ponovo da sagledava „različite trenutke moje prošlosti“. Saznajemo da je ponovno preživljavanje prošlosti i zamišljanje alternativne sadašnjosti njegova životna okupacija.

Nakon što su mu roditelji poginuli u udesu, Žil je sa bratom i sestrom poslat u internat. Verujući da mu je suđen drugačiji život, ne može a da ne dozvoli životu pre udesa da mu oblikuje budućnost, kao neka vrsta obeštećenja. Neuspešno pokušava da bude fotograf, njegova porodica misli da je to zato što mu se jednom nije svideo aparat koji mu je otac kupio. A jedan očinski savet, koji je previše ozbiljno shvatio, donosi mu samoću i idealizam: „Žil, najbitnije je da pronađeš pravog prijatelja... to je važnije i od ljubavi“. Kada jednom razvije prijateljstvo sa Alvom, devojkom koja i sama pati od velikog gubitka i samoće, dozvoliće da njihov odnos zaseni sve drugo.

„Duboko u sebi osećao sam da ovo u svakom slučaju nije moj pravi život“, razmišlja Žil o njihovoj vezi. „Mislio sam da ću ga zameniti onim u kojem su moji roditelji još uvek živi“. I upravo mu sećanja i nedoživljena iskustva omogućavaju da mu se desi ono najbolje u životu.

„Kraj samoće“ je nemački bestseler i dobitnik Evropske nagrade za književnost 2016. Roman Džulijana Barnsa „Ovo liči na kraj“, koji je osvojio Bukerovu nagradu 2011, takođe počinje živopisnom prvom stranom koja prikazuje važna sećanja za priču,  da bi potom ustupila mesto hronološki ustrojenoj naraciji prošlosti.

Zanimljivo je to što kod Velsa ima neke doslednosti u nedoslednosti. U samom sećanju postoje neobični krajevi. „Kasnije, kada su otišli, shvatili smo da nismo ništa znali o njima, apsolutno ništa“. Varijante kadence „samo nekoliko godina kasnije“ naglašavaju stvari.

Kada je najpotrebnije da Vels bude sofisticiran, on i jeste. Prvi susret Žila i Alve nakon decenije ćutanja bridi od narativnog uzbuđenja i istine. Žil je „uživao u ovoj baršunastoj napetosti“ između njih dvoje, ali „delovalo je kao da smo pravi mi daleko i da smo u kafić poslali dva pregovarača, koji nisu imali dozvolu da pričaju o zaista važnim stvarima“. A kada dođe do tragedije, suptilno je prikazana i umetnički utkana u Žilove snove. Njegova projekcija lepših stvarnosti pruža čitaocu ovom romanu vrhunsko literarno zadovoljstvo i emotivno ispunjenje.

Izvor: irishtimes.com
Prevod: Miloš Vulikić