Pisac i istraživač mitova Mihael Kelmajer je sa prijateljem, filozofom Konradom Paulom Lismanom, osvojio premiju u jednoj vrsti filozofske lutrije. Osnivanjem „Filozofikuma” u Lehu, koji se od 1996. održava svake godine u ranu jesen, pronašli su lokaciju za pretresanje svih životno relevantnih pitanja. Od samog početka, već u proleće se štampaju izlaganja za naredno okupljanje, naravno sva osim uvodnog, koje ima formu razgovora između pripovedača mitova, Kelmajera, i tumača filozofije i istorije, Lismana.
U knjizi koja je pred nama za naslove poglavlja izabrano je dvanaest ključnih pojmova i svakom od njih dodeljen je podnaslov: „Radoznalost. Raj”, „Rad. Dedal”, „Sila. Žalosnica”, „Osveta. Atreidi”, „Uživanje. Sveti Egidije”, „Tajna. Mesec”, „Ja. Sebastijan Unutarnji”, „Lepota. Marsija”, „Majstorstvo. Zigfrid i Mime”, „Moć. Jov”, „Granica. Asklepije” i „Sudbina. Juda”. Filozofskom tumačenju je znalački data forma pripovedanja koja se služi podnaslovom knjige („Mitološko-filozofska zavođenja”) i ono se na magičan način, u dvanaest ponavljanja, preobražava u filozofiranje o mitu: „Ništa nije tako zavodljivo” – „kao zavođenje”, „kao pomisao da možete nadmudriti prirodu”, „kao suze lepe žene”, „kao mržnja”, „kao telo”, „kao ono što drugi žele da sakriju od nas”, „kao pogled na sebe samog”, „kao savršenstvo”, „kao prizor nadmoći”, „kao klađenje u budućnost”, „kao obećenje besmrtnosti”, „kao novac”.
Možemo pretpostaviti da poglavlja knjige korespondiraju sa zasebnim izlaganjima i da je Lepota, ključni pojam umetnosti, u svakom slučaju i u ahenskom dijalogu imala centralnu poziciju. U tom poglavlju je predstavljena dijalektika dva životna stava, koja je razvijena u mitologiji, a čiji su reprezententi umetnički tipovi Apolona sa lirom i Marsija sa dvojnicima. To je ono što se kod Serena Kjerkegora i Fridriha Ničea naziva „apolonijskim” i „dionizijskim” principom.
Istina uvek leži negde na sredini – u ovom slučaju, u bratstvu suprotnosti. U Platonovom dijalogu „Gozba”, Alkibijad poredi Sokrata sa Marsijem, jer istrajno „dere kožu” i sebi i svojim sagovornicima u bespoštednom traganju za istinom. Ova knjiga čitalačkoj publici u neku ruku nudi dijalog udvojenog Sokrata, a što više posmatramo život kroz prizmu dijalektike umetničke lepote, to će on biti bogatiji. I u prvom mitu koji knjiga obrađuje prisutna je estetsko-egzistencijalna međuzavisnost uživanja i patnje. Reč je o prvobitnom grehu Adama i Eve, koji za Kjerkegora otelovljuje paradoks slobode. Uvek je pravo zadovoljstvo razumeti genezu mita. Već u drugom mitu Lisman pokazuje da pored Kjerkegora poznaje i stavove Gintera Andresa, kritičara tehnološke civilizacije. Oslanjajući se na Hanu Arent, Andresovu prvu suprugu, on tumači Dedalovo delovanje od rada „u znoju lica svog” (ponos), preko stvaranja u smislu zanatske veštine (poiesis), do tragičnog stradanja kao nedostatka u trećoj formi delovanja (prema trijadi Arentove), društvenoj aktivnosti (praxis).
U trećoj priči je objašnjeno kako sažaljenje budi jednu formu nasilja, a time i zla, kao moći nemoćnih. Prva tri izlaganja i tumačenja mitova poseduju izuzetnu ubedljivost. Treći je aktuelan I deluje izuzetno snažno. Tumačenjem dva naredna mita ispituju se teme porodične osvete i mazohizma. Sledeći par bavi se značenjem tajne i magije, kao obeležja umetnosti. Prate ih poznate priče: saga o Zigfridu i biblijska priča o Jovu, uopšteno prikazane. Zaključna poglavlja bave se aporijama smrtnosti i besmrtnosti kao i slobode i nužnosti.
Moglo bi se postaviti pitanje u kojoj meri su živopisni mitovi – bilo da potiču iz Biblije, antike ili tradicije bajki – zaista povezani sa navedenim pojmovima. Ova knjiga dokazuje da oni u svakom slučaju mogu inspirisati dijalog. Tekstove možemo čitati i istovremeno učestvovati u razgovoru.
Na kraju se možemo zapitati šta su zapravo „mitološko-filozofska zavođenja”. Jedan novi rod? Hoće li ih biti još? Tumačenje mitologije nije jednostavno razumsko razjašnjavanje već nas navodi da se prepustimo nezgodnim dvoznačnostima i protivrečnostima. Znalačko pripovedanje, a ne puko objašnjavanje, može nam pomoći da budemo jači i izdržljiviji kada se suočimo sa bolom zbog nesavršenosti sveta. Dakle: zašto je mitologija potrebna životnim filozofijama ili egzistencijalnoj filozofiji? Nije li ona vrednost za sebe, koja pripovedanjem podseća na zajedničke početke i time omogućava novo zajedništvo do koga nam je danas toliko stalo? Nije li danas jedva prepoznatljiva kao obrazovni materijal, pa će delovati kao nešto novo i uzbudljivo? Baš zbog toga ona predstavlja inovativno i podsticajno zavođenje u pravcu sokratovsko-filozofskog obrazovanja. Ova knjiga nam omogućava da postanemo deo družine na „Gozbi”, da učestvujemo u nadmetanju u literarno-mitološkim i esejističko-filozofskim govorima o životu i umetnosti i da, vođeni rukom Erosa, očekujemo i više od toga.
Izvor: literaturkritik.de
Prevela: Jelena Tanasković