„Voleo bih da jednom i ja budem nekom omiljen. Ali s obzirom da se to ne dešava, odlučio sam da ako nije tako, to zavisi od mog izbora. Nisu nastavnici ti koji mene ne vole. Ja sam taj koji njih mrzi.“
Svakom se u životu desi da sretne nekog zbog koga se oseća nesigurno, nezaštićeno, pogrešno, ili nesavršeno. Ponekad sećanje na ova osećanja samo sklizne, ostavljajući za sobom samo bledu fleku, ponekad ostavlja neizbrisive tragove.
Naslovom „
Ja, nasilnik“ Đuzi Parizi od samog početka određuje glavnog junaka i delikatnu temu u koju će nas uvesti svojom pričom.
Alesandro Karuzo živi u jednom siromašnom kraju Palerma, sa majkom i dvojicom mlađe braće; sada je on glava porodice, onaj koji ne sme da poklekne, kao što ga je naučio otac, trenutno nepravedno osuđen na robiju.
Ova njegova odlučnost dolazi do potpunog izražaja u školi u kraju koju pohađa, još preciznije, u njegovom razredu (ide u sedmi razred, po drugi put) gde je vođa čopora, i gde neprekidno provocira nastavnike ne odustajući pred njihovim upozorenjima i pretnjama, potčinjava i maltretira drugove, pre svega, jadnog Danila. Ali kao svaki „tiranin“ nije u tome usamljen, sa njim su njegovi verni prijatelji Viću, Ćićo i Paolo.
Nova školska godina počinje jednom novinom: u školu je stigla nova nastavnica književnosti, Mara de Lizi, mlada i puna dobrih namera. Od ostalih se razlikuje po tome što želi da pruži Alesandru priliku da ga drugi cene i da dokaže da je u suštini dobar dečak, a ne izgubljen slučaj, kao što svi drugi misle. Čini se da glavni junak želi da zadovolji nastavnicina očekivanja, zahvalan što prvi put jedan nastavnik nije protiv njega, ali ovaj trenutak zatišja ne traje dugo. Alesandro se zatvara u svoj oklop, u svoje uobičajeno ponašanje provokatora, sve dok se njegov bes prema jednom od drugova iz razreda ne završi teškim posledicama. U toj situaciji se mladi nasilnik nalazi licem u lice sa svojim akcijama… i ne samo on.
Da li će uspeti da iskoristi priliku da se promeni?
„Bulizam je skup društvenih ponašanja u nasilnoj formi, koje se preduzimaju prema osobama koje se smatraju slabima“, objašnjava nastavnica. A ipak, postoji i drugi tip bulizma, onaj pasivni, onaj koji praktikuju osobe koje vide ali ne reaguju, osobe koje ne žele da prljaju ruke. I ovo je jedna od glavnih tema ove knjiga, koja objašnjava da je zavera ćutanja podjednako negativna kao i samo nasilje.
Sposobnost i osetljivost koje vode pero Đuzi Parizi u pričanju tako teške priče potiču i iz iskustva, s obzirom na to da I sama predaje u jednoj školi u Palermu. Priča u prvom licu jednine želi da pokaže kompleksnost „nasilnika“, koji nije prosto zli despot prema bližnjem, već osoba koja ima komplikovana osećanja, koja reaguje na određenu situaciju ogrešujući se o druge, možda i zato što je to jedini način, koji mu omogućava da se oseća kao neko, da se samopotvrdi.
Autorka je upoznala mnoge Alesandre, Danila, Ćiće, Vićue, Paole… i ima ih svuda, ali ovom pričom nam pokazuje da ovakva realnost može da se promeni ili da se barem to može pokušati.
Izvor: miracubi.it