Mnogo toga mogu da kažem o ovoj knjizi. Toplo bih je preporučila. Ono što ovu knjigu izdvaja od ostalih jeste sjajno umeće autora da preplete različite informacije koje se dopunjuju u generalnoj slici o zdravlju i opštem dobru – gde god da otvorite ovu knjigu, naći ćete nešto interesantno. A uz to je i izuzetno pristupačno i čitljivo.
Hari ima dugo iskustvo sa depresijom i anksioznošću. Koristeći svoja iskustva, Hari je intervjuisao naučnike koji rade na dokazivanju da depesija i anksioznost nisu uzrokovani hemijskom neravnotežom u našim mozgovima. Johan Hari u svojoj knjizi ukazuje na devet uzroka koji izazivaju ova stanja: odsustvo bavljenja smislenim poslom, ljude, vrednosti, traume iz detinjstva, status i poštovanje, kontakt sa prirodom i nadu. Takođe ukazuje na ulogu gena i promena u mozgu.
Uznemirila me je evaluacija medicinskog modela u vezi sa nedostatkom dokaza. Kako Hari navodi „Bio sam iznenađen kada sam otkrio da niko ne zna na koji tačno način antidepresivi utiču na naše telo, ili zašto – uključujući i naučnike koji ih veoma podržavaju“ (strana 19), i dalje navodi: „Imate lek koji sam počeo da koristim kao tinejdžer, i kompaniju koja ga je proizvodila i koja kaže, njihovim rečima, da lek ne radi za ljude kao što sam ja – ali će oni svakako nastaviti da ga reklamiraju.“ (strana 26)
On ne isključuje u potpunosti medicinski model, beležeći na kraju odeljka: „Hemijski antidepresivi mogu biti delimično rešenje za manjinu depresivnih i anksioznih ljudi. Ako smatrate da vam pomažu i da pozitivni efekti nadjačavaju nuspojave, nastavite da ih uzimate. Ali nemoguće je, u skladu sa ovim dokazima, reći da su oni dovoljni, za veliku većinu depresivnih i anksioznih ljudi.“ (strana 37)
U poglavlju o otuđenju od drugih ljudi, Hari navodi da „Danas usamljenost pritiska našu kulturu poput oblaka smoga. Ljudi koji za sebe kažu da su usamljeni ima više nego ikada pre – i upitao sam se može li to imati nekakve veze s očiglednim porastom stope depresije i anksioznosti u našem društvu.“ Hari se fokusira na istraživanja u polju neurologije, i navodi slučaj neuronaučnika Džona Kasiopoa, koji se kao student zapitao: „Šta bi bilo kada bismo mozak proučavali drugačije, a ne kao da je nekakvo izolovano ostrvo? Kako bi bilo da pokušamo da ga proučavamo kao ostrvo koje je s ostatkom sveta povezano mnoštvom mostova, kojima stalno nešto dolazi i odlazi dok primamo signale iz tog sveta?“. Njegovi mentori su u početku bili zbunjeni, a Kasiopova pitanja nisu napuštala, pa je počeo sa smelim istraživanjima u toj oblasti, a rezultati do kojih je došao obeležili su prekretnicu u saznanjima o depresiji i anskioznosti.
Na strani 251, Hari priznaje: „Kad sam započeo rad na ovoj knjizi, želeo sam da dođem do brzih rešenja za svoju depresiju i anksioznost – koje mogu potražiti sam i na brzinu.“ Poslednji deo ove knjige nosi naslov „Ponovno povezivanje ili drugačija vrsta antidepresiva“ i govori o neophodnosti povezivanja sa drugim ljudima kada antidepresivi ne pomažu. To podrazumeva i obavljanje svrsishodnog posla, i onog što on naziva „lečenje socijalnim kontaktom“ i „saosećajnom radošću i prevazilaženjem zavisnosti od sebe samih“, kao i prihvatanje i prevazilaženje trauma iz detinjstva i uspostavljanje budućeg toka života. On citira kliničkog psihologa Lusi Džonston koja zauzima drugačiji pogled na svet: „U čemu će biti razlika ako sad odemo kod vaše doktorke i ona nam postavi 'dijagnozu' – 'otuđenje'? Šta onda?“
Jedno istraživanje, sprovedeno u Kambodži, fokusira se na depresiju koju ljudi dožive posle gubitka udova od nagaznih mina – u ovom primeru, farmer koji je izgubio nogu. Shvativši da je ovaj čovek očajan, lekar i komšije su seli sa njim i razgovarali o njegovom životu i problemima. Shvatili su da je, čak i sa novim udovima, njegov stari posao radnika na pirinčanom polju bio previše težak. Sve vreme je patio od snažnih bolova i bio pod stresom, i zbog toga je želeo da prestane da živi. Tako da su mu dali kravu i postavili ga za mlekara. Tokom vremena je njegova duboka depresija nestala. „Nisu mu rekli da je problem samo u njegovoj glavi i da se 'sredi' ili da proguta tabletu. Bilo je to kolektivno rešenje. Taj čovek nikako nije mogao sam kupiti tu kravu; rešenje nije moglo da potekne od njega, zato što je bio suviše deprimiran i, uz to, nije imao novca za to. Ipak, to je rešilo njegove probleme i izvuklo ga iz očaja i beznađa.“
Jedna od mojih omiljenih priča je u 15. poglavlju – „Mi smo izgradili ovaj grad“. U njemu je reč o stambenom projektu u Berlinu i počinje tako što je žena stara 63 godine ostavila poruku na svom prozoru da je isterana iz svog doma jer kasni sa plaćanjem stanarine, i da će za nedelju dana okončati svoj život. Ovo je započelo proces neverovatne socijalne povezanosti. Njena „poruka“ je zaustavila namere ljudi koji su radili na stambenim projektima, ne samo iz sažaljenja, već zato što su se poistovetili sa njom. Dve godine kasnije je ovo kulminiralno najvećim brojem prikupljenih potpisa za referendum u istoriji Berlina, koji se odnosio na paket reformi koji će pomoći da se zadrži niska cena stanarina za sve građane.
U poslednjem pasusu knjige Hari zaključuje: „Potrebna nam je naša mučnina. Potreban nam je naš bol. To je poruka, a poruku moramo saslušati. Svi ovi deprimirani i anksiozni ljudi širom sveta – šalju nam poruku. Poručuju nam da je nešto u vezi s našim načinom života pošlo nizbrdo. Moramo prestati da prigušujemo, ućutkujemo ili patologizujemo svoj bol. Umesto toga, moramo ga saslušati i poštovati ga. Tek pošto saslušamo svoj bol možemo se vratiti do njegovog izvora – i tek onda kada shvatimo njegove stvarne uzroke možemo početi da ga pobeđujemo.“
Po rečima Naomi Klajn: „Ova knjiga govori o depresiji ali i o tome kako živimo – haotična dugogodišnja izolacija uništava naše kolektivno mentalno zdravlje i opštu dobrobit.“
Ipak, jedno upozorenje – moraćete da prihvatite Harijevo mišljene da je spajanjem svih ovih saznanja otkrio nešto jedinstveno. Ali možda, spajajući sve to na tako elokventan način i jeste u tome uspeo?
Izvor: mhccact.org.au
Prevod: Marija Grujevska