Već podnaslov poslednje knjige englesko-škotskog istraživačkog novinara Johana Harija (1979) implicira indirektnu polemiku sa najučestalijim mišljenjima o sve izraženijoj bolesti današnjice, koju je ugledni biolog Luis Volpert nazvao malignom tugom. Ispod naslova „Izgubljene veze“ stoji: „Otkrivanje stvarnih uzroka depresije i neočekivanih rešenja“. Međutim, umesto da stupi u polemiku sa pomenutim ili drugim etabliranim biolozima i psihijatrima, Hari za mišljenje koje bi valjalo opovrgnuti uzima – sopstveno. Preciznije, reč je o ubeđenjima koje je stekao još kao adolescent pogrešnim tretmanima kojima su ga podvrgla stručna lica. Jedno od spornih mišljenja bilo je da je uzrok depresije hemijski disbalans u mozgu, konkretnije manjak serotonina. Drugo je da bi se dotična neravnoteža mogla regulisati određenim medikamentima, čiji je Hari, po sopstvenom priznanju, u određenoj fazi bio glasni pobornik. Međutim, primetivši da nešto nije u redu sa takvim pristupima, autor je počeo da traga za drugim mogućim uzročnicima depresije. Nije se upustio u obično istraživanje, već ga je ono nagnalo da za tri godine prevali više od šezdeset četiri hiljade kilometara ne bi li razgovarao sa najeminentnijim stručnjacima iz oblasti društvenih nauka, ali i onima koji su prošli iskustvo „maligne tuge“. Pojedini su mu se smišljeno i vraćali, kao u jednoj baltimorskoj laboratoriji. Na svom istraživačkom putovanju, Hari je dospeo i do likova nastanjenih u lasvegaškim tunelima, do amiške zajednice u Indijani ili do jednog velikog brazilskog grada koji je zabranio reklame.
Razume se da lični primer kao predmet istraživanja depresije, kao i neformalni autorov istraživački roud-muvi bude empatiju kod čitalaca. Međutim, zanimljivo pa i uzbudljivo pripovedanje ne bi bili dovoljni da knjiga bude stručno valjana, a Hari je dospeo i do klasifikacije uzročnika problema kojim se bavi, kao i do drugih validnih zaključaka. Na primer, autor je primetio da su dve neurotičke nedaće koje važe za odvojene, u stvari veoma povezane, na način koji bi se teško mogao duhovitije sročiti nego njegovim rečima, po kojima je depresiju i anksioznost video „kao istu pesmu u izvođenju različitih bendova. Depresija je verzija koju izvodi sumorni emo-bend, dok je anksioznost verzija u izvedbi vrištećih hevi-metalaca – ali na iste note. Blizanci su, ali ne identični.“ U skladu sa takvim promišljanjem, on klasifikaciju izvora problema ne primenjuje samo na depresiju, nego i na anksioznost. Vrela ove dve nedaće leže u otuđenju od određenih relacija. U pitanju je sedam vrsta otuđenja: od sadržajnog posla, od drugih ljudi, od smislenih vrednosti (što se dobrim delim prepliće sa prvom vrstom), od traume iz detinjstva, od statusa i poštovanja (što ne važi samo za ljude nego, kako autor duhovito opisuje, i za majmune), od sveta prirode i od optimistične i izvesne budućnosti. Osmi i deveti uzrok depresije i anksioznosti tiču se zapravo stvarne uloge genetike (i promene u mozgu), za koju zaključujemo da je samo uslovno bitna, i to ako se ispolji u određenim okolnostima, koje valja izbegavati ukoliko je moguće. U završnom odeljku knjige, Hari nudi rešenje kojim zaokružuje štivo obezbeđujući mu pozitivni orijentir u tretmanu teme koji se svakako ne stiče upotrebom antidepresiva i drugim merama važećim za većinsko lečenje za koje se ispostavlja da je pogrešno.
Autor: Domagoj Petrović