Da li ste znali da je Ruso bio mazohista? Ili da je pesnik Šeli bio notorni preljubnik? Da je Karl Marks voleo jako začinjenu hranu, da se retko kupao i bio otac vanbračnog deteta? Da je Ibzen pod stare dane voleo da flertuje, da se plašio visina i pasa? Da je Breht bio ženskaroš prljavih zuba, vrata i ušiju? Ili da je Sartr uživao u viskiju, džezu, ženama i kabareu dok mu je majka prala veš? Ako su ovo informacije koje će vam ulepšati dan, nalazite se na pravom mestu: Pol Džonson nam pod naslovom „Intelektualci“ predstavlja almanah pun škakljivih detalja i glasina o istaknutim ličnostima iz bliže i dalje prošlosti.
Džonson je engleski novinar i istoričar. Bavi se pisanjem obimnih, popularnih i neretko veoma informativnih studija. Autor polazi od sasvim jednostavnog pitanja: imaju li intelektualci pravo da budu predvodnici čovečanstva? Budući da upravljaju sudbinom sveta, bilo bi fer da oni koje vode steknu neku vrstu uvida u njihov privatni život i postupke. „Kako su oblikovali svoj lični život?... Jesu li bili pošteni na polju seksualnosti i finansija?“
Bez previše uvijanja, Džonson organizuje javno suđenje i svakom od osuđenika (Ruso, Hemingvej, Sartr, Breht, Bertrand Rasel i dr.) posvećuje zasebno poglavlje svoje knjige.
Presuda? Krivi su. Svi do jednog. Od Žan-Žaka Rusoa do Lilijan Helman, svi intelektualci su izopačenici, egoisti, bednici; prosti su, prljavi, sebični, ne umeju da upravljaju finansijama... Treba li uopšte pominjati da su nepristojni prema svojim majkama?
Osim što ih naziva modernim sekularnim sveštenicima koji „pokazuju put čovečanstvu“, većina onih koje osuđuje su pisci i pesnici (Hemingvej, Šeli, Ibzen, Tolstoj), ljudi koji čovečanstvu retko drže predavanja o političkim pitanjima.
Džonson oštro kritikuje Sartra, ali šta bi onda trebalo reći za antisemite poput Selina ili Paunda? Može li se ponašanje takvih ljudi nazvati bezgrešnim? Budući da je to nemoguće, treba li i njihove opuse proglasiti bezvrednim? Kako tretirati intelektualce kao što je Frojd, koji prolaze „test ispravnosti“, ali nisu po Džonsonovom ukusu. Da li njihovo uzorno ponašanje daje legitimitet njihovom idejama?
Džonson nam otkriva da je Ibzen bio pomalo čudan. Bio je pasionirani kolekcionar ordenja, koje je ponekad i sam nosio. Bio je tašt, naročito vodio računa o svojoj garderobi i, iako nije bio pijanac, voleo je da drži govore u alkoholisanom stanju. Svađao se sa drugim piscima, živeo u nesrećnom braku i zaljubljivao se u mlađe žene – jednu je čak i poljubio! Ipak, njegov najveći greh je to što je pao na „testu majke“. „Sasvim neopravdano, oca i majku je smatrao odgovornim za svoju nesrećnu mladost.“ Ibzen je, smatra Džonson, umesto zdrave ljubavi osećao ljutnju i bes.
Džonsonova knjiga poseduje senzacionalizam koji će se dopasti širokom krugu čitalaca.
Izvor: latimes.com
Prevod: Jelena Tanasković