Prikaz knjige „Govori koji su promenili svet“: Antologija sjajnih (od inspirativnih do zloslutnih) govora

Jednog kasnog decembra pedesetih godina prošlog veka senator Džon F. Kenedi je od Teda Sorensena, koji mu je pisao govore, dobio božićni poklon: opširnu knjigu u platnenom povezu pod nazivom A Treasury of the World's Great Speeches (Riznica velikih svetskih govora). To je bio sve samo ne neskroman poklon. Obojica su zamišljali da bi jednog dana njihov zajednički rad mogao da bude uvršten u takvu antologiju, zajedno sa govorima Cicerona, Linkolna i Dizraelija. Kenedi je „progutao“ knjigu, prisećao se toga Sorensen godinama kasnije, „i često mi je citirao odlomke“ kako bi oni potencijalno bili upotrebljeni u njegovim govorima.

Niko ne može da opovrgne ono što su postigli. (Kasnija izdanja su zaista sadržala dva Kenedijeva govora) Zašto je onda tako teško zamisliti današnje političare kako obeležavaju stranice antologija govora i proučavaju, onako kako je to Kenedi radio, Čerčilove kadence? Današnji potencijalni Sorenseni, u potrazi za inspiracijom, pre će pogledati snimak Baraka ili Mišel Obame nego što će obrisati prašinu sa „Riznice“ i konsultovati govorništvo, recimo, Pita Mlađeg. Čak se i reč „besedništvo“, sa naše postmilenijumske tačke gledišta, čini zastarelom, kao retorički ekvivalent pantalonama do kolena i mantilima. Najsigurniji način da budete sklonjeni sa scene – bilo koje scene – jeste da pročistite grlo i počnete da besedite.

Veoma doterani i uvežbani komentari na neku temu i dalje imaju svoju publiku, što jasno pokazuje popularnost TED govornika. Ali većina modernih govora odražava ono što je Ketlin Hol Džejmison sa Univerziteta u Pensilvaniji nazvala „stilom razgovora“: takvi govori nisu nužno neelokventni, već su neformalni i otvoreni. Lukavstvo ovakvih govora leži u tome što deluju kao da za njih nije napisan scenario. Ovakav stil pruža „autentičnost“: kolokvijalni govor zvuči direktno i deluje kao da nije unapred isplaniran. Takođe odgovara vremenu u kome se govori drže preko malih ekrana, a ne u prepunim dvoranama. Bombastični govori ne ostavljaju isti takav utisak kada ih pratimo preko laptopova.

Naš osećaj za ono šta govore čini velikim se razvija. A isto tako se razvija i naš predosećaj vezan za osobe koje bi mogle biti odlični besednici. Zbornik koji je Sorensen dao Kenediju sadrži oko 150 govora, a među njima su samo dva govora koja su napisale žene i dva govora koja su napisali crnci. U antologiji Lend Me Your Ears (Pozajmi mi uši), može se zapaziti skoro isti nivo rodne neravnopravnosti kao i u „Riznici“. Kanon velikih govora deluje kao da je rezervisan samo za muškarce. Dejna Rubin je, kao odgovor na ovo, pokrenula onlajn arhivu govora koje su napisale žene: Speaking While Female.

Jasno je da je antologija govora, kao institucija, zrela da ponovo bude oživljena. Ako želi da ostane – poslužićemo se jednim od najsurovijih prideva – relevantna, mora da napravi mesta za nove glasove i za „razgovore“ koji u mnogim slučajevima deluju poput transkripta. Uz sve to, čitaocima koji bi mogli da pretpostave drugačije, mora da dokaže da još uvek ima šta da se nauči od tradicionalnih izvora retorike: Grka, britanskih premijera, američkih predsednika. Pokojni Brajan Mаkartur, britanski novinar, godinama je marljivo radio na dopunjavanju Pingvinovih antologija govora; a sada imamo i „Govore koji su promenili svet“, upečatljivu zbirku koju je sačinio istoričar Sajmon Sibag Montefjore.

Klasici, tvrdi Montefjore, nisu izgubili moć da inspirišu, poučavaju i izazivaju svest. Ali s obzirom na globalni domet tehnologije, „besedništvo danas cveta na mnogo instinktivniji i popularniji način nego ikad pre… Mladi govornici kao što su Greta Tunberg i Malala mogu za tren oka da steknu slavu jednim govorom koji prenosi televizija“ – govorom koji se može pogledati onlajn po milion puta. Nekoliko takvih govora je ovde uključeno, a među njima i TED govor spisateljice Čimamande Ngozi Adiči o feminizmu iz 2012. godine „Sposobnost ljudskih bića da se poprave i promene nabolje“.

Međutim, Montefjore se usredsredio na to da ostavi pisan trag – i upozorenje – o tome kako „reči imaju posledice“. Te posledice, kako pokazuje ova zbirka, merene su i ljudskim napretkom i krvoprolićem. „Naše doba populizma, rasizma, antisemitizma i teorija zavere“, piše Montefjore, čini nas akutno svesnim da „jezičko nasilje... neizbežno vodi ka upotrebi nasilja“. Iako se u knjizi nalazi više govora mirotvoraca – ličnosti poput Gandija, Kinga i Mandele – ona uključuje, kao što i mora, govore despota i demagoga. Ako smo to ikada ranije i činili, više ne možemo da iščitavamo prokletstva koja su izrekli Himler ili Robespjer („Teror nije ništa drugo nego pravda.“) sa osećajem da smo bezbedni od sličnih opasnosti; narcisoidni patos Eve Peron („Znam da ćete podići moje ime i kao zastavu ga nositi u pobedu.“) i Nerona u njegovim poslednjim trenucima („Kakvog umetnika svet gubi sa mnom... Znači, ovo je odanost?“) imaju previše poznat i zlokoban prizvuk. Zlo, kako primećuje Montefjore, često dolazi pod maskom apsurda, ali mi danas ne smemo olako da se tome smejemo.

Za jednu antologiju, ova knjiga je prilično kompaktna: Montefjore ju je napisao sa namerom da se ona čita, a ne da bude stavljena na policu zajedno sa ostalom stručnom literaturom. Međutim, deluje kao da se autor pomalo brine da ne izgubi publiku. Kao pisac fikcije i popularnih istorijskih romana, Montefjore je živopisan pripovedač, a ovi tekstovi, moglo bi se reći, govore sami za sebe.

Ova kolekcija sadrži dosta materijala za buduće Sorensene – možda čak i Kenedije. U njoj se nalaze reči koje će odzvanjati i kojih se treba prisećati, i reči koje je bolje baciti na zgarište istorije. U svakom slučaju: „Reči su važne“, kako zaključuje Montefjore. „Poštujte ih.“ Glasovi u ovoj knjizi snažan su dokaz za to.

Autor: Džef Šesol
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Kristijan Vekonj