Prikaz knjige „Gen“ Sidarte Mukardžija ‒ „Jedna od najopasnijih ideja u istoriji“

Sidarta Mukardži svoju istoriju genetike naziva „intimnom“ iz dva razloga. Prvo, uspešno je primenio isti princip slikovitog prepleta ličnog i naučnog kao i u svojoj prethodnoj, veličanstvenoj knjizi iz 2011. godine o istoriji raka, „The Emperor of All Maladies“. Savremena medicina koja se bavi rakom je nauka, a intima dolazi od pacijenata, sa njihovog uzglavlja. Rak, nažalost, postaje savremeni način života, a ne samo umiranja, i to što je neko „žrtva raka“ ili „preživeli“ često navodi bolesnike da shvate ko su i zašto su baš oni pogođeni tom bolešću.

Međutim, rak ne može da definiše nečiji identitet toliko snažno koliko to mogu geni. U novoj knjizi, autor je neke intimne scene pozajmio iz svoje porodice: njegov otac ima cerebralnu patologiju genetskog porekla; njegova majka i njena sestra bliznakinja poseduju očekivane sličnosti ali i iznenađujuće razlike; a neočekivano pojavljivanje šizofrenije kod naizgled zdravih rođaka zapravo je erupcija nagomilanih i skrivenih genetskih zaostavština. Mukardži je iskoristio to zajedničko genetsko nasleđe kako bi shvatio prošlost članova svoje porodice, njihovu sadašnjost i njihove strahove za budućnost. Čim je otpočeo vezu sa svojom budućom suprugom, Mukardži je smatrao da je u obavezi da joj ispriča sve o bolestima u svojoj porodici: „Bilo je pošteno da upozorim svoju buduću partnerku.“

Intimna genetika ide dalje od nasleđa ili od ispovesti bolesnika. Genetika je nova nauka, i Mukardži nas kroz svoju knjigu upoznaje sa njenim poreklom – nastanak genetike se vezuje za Gregora Mendelu i 1900. godinu, a ime „gen“ potiče od skrivene, stabilne i nasledne jedinice iz 1909. godine. Engleski biolog Vilijam Bejtson je 1905. godine zapisao da kada „činjenice o nasleđivanju“ postanu poznate, preobraziće „čovekov pogled na svet i njegovu moć nad prirodom“ više „od ijednog drugog napretka u poznavanju prirode koji se može predvideti“.
 
Darvinov rođak, Fransis Golton, agresivno je zagovarao „eugeniku“ – unapređivanje ljudskog društva kroz selektivno razmnožavanje. Nije znao ništa o tome šta bi gen mogao biti, ali je isticao da je neophodno da se više razmnožavaju inteligentni, jaki i lepi, a da se smanji reprodukcija među onima koji su lišeni tih karakteristika. Golton je računao na to da će pravilno shvatanje zavisnosti rasne moći od nasleđivanja institucionalizovati eugeniku i sprečiti Britnace da postanu još odvratniji i niži.

Do tridesetih godina su britanski i američki programi sterilizacije „genetski defektnih“ inspirisali razvoj nacističke rasne higijene. Gotovo odmah je usvojen Hitlerov novi režim zakona o sterilizaciji i kasnija „istraživanja“ na blizancima „doktora“ Jozefa Mengelea u Aušvicu su uništila svaku ideju o sistemskim pokušajima genetskih istraživanja na ljudima i korišćenje tih saznanja. Do sredine dvadesetog veka, kako Mukardži piše, gen je postao „jedna od najopasnijih ideja u istoriji“.

Eugenika se obično predstavlja kao usputna stanica u istoriji genetike, ali Mukardži smatra da neke njene ideje leže u osnovi nauke o nasleđivanju. Njegova opširna i očaravajuće ispričana istorija gena govori o ambiciji i neverovatnim dostignućima. „Gen“ iskreno slavi proces ogromnog i neverovatno brzog povećanja znanja o tome šta su geni i kako funkcionišu, ali Mukardžija brinu nivo znanja koji smo dostigli kao i neadekvatni načini na koje smo podstaknuti da mislimo o sebi i svojim genima.

Znanje o genetici se, u istoriji, najviše oslanjalo na eksperimentalnu manipulaciju graška, jagorčevine, voćnih mušica, valjkastih crva i mikroorganizama, pa iako Mukardži ne govori mnogo o značajnim poljoprivrednim tehnologijama koje su razvijene zahvaljujući genetici biljaka i životinja, glavna korist genetike se oduvek odnosila na nas, ljude – kako da sebe bolje razumemo i kako da napravimo bolje verzije sebe. Genetičare najmanje od svih naučnika treba podsećati da je „jedino ispravno istraživanje čovečanstva kroz čoveka“.

Sam „gen“ je prvobitno bio apstrakatan pojam, a zatim se došlo do saznanja gde bi se u ćeliji i na hromozomima mogao nalaziti; onda je shvaćeno od čega se sastoji; kako prenosi informacije o fiziološkim funkcijama; kako kontroliše te funkcije i gde se one regulišu. Faze u otkrićima, od Votsona preko Krikovog otkrića strukture DNK 1953. godine pa do sekvenciranja ljudskog genoma 2000. godine, zahtevale su enormnu količinu sredstava, rada i genijalnosti. Ali sve to nije zavisilo od fundamentalno novih naučnih vizija. Kada smo shvatili da geni imaju diskretan hemijski identitet, predviđalo se da ćemo jednog dana, uz rad, sreću i prave instrumente, saznati i sve ostalo. S tim što genetika u to vreme nije mogla da predvidi koliko će se brzo promeniti njena instrumentalna moć.

Nekoliko genetičara je tokom šezdesetih predvidelo razvoj genetskih tehnika za kreiranje novih jedinica na biohemijskim, ćelijskim i organizamskim nivoima. Tehnologije rekombinantne DNK, koje su se javile početkom sedamdesetih, omogućile su genetičarima da uzmu DNK različitih vrsta, proizvedu nove gene i stvore mnogo „klonova“ tog novog entiteta. Ono što je prvobitno pratila etička i politička briga – „igranje Boga“ i neprikladno kockanje sa prirodom – uskoro je počelo da oduševljava zbog prosperitetnih mogućnosti za korišćenje genetski modifikovanih mikroorganizama kao „fabrika“ za proizvodnju lekova i drugih supstanci za kojima je postojala potreba ili tržište – kao na primer za   insulin. I ta ideja je transformisana u institucionalizovanu stvarnost koju je malo ko mogao da predvidi: genetski stvoreni entiteti ili metode za njihovo kreiranje mogu se patentirati, pravno zaštititi i postati temelj neverovatno profitabilnih novih kompanija – među prvima su to bili „Genetech“ u San Francisku i „Biogen“ u Ženevi. Genetika se prvi put pojavila u javnoj svesti kao eugenika, a zatim kao biotehnologija.

„Geni smo mi“, često nam to govore: čine nas drugačijim od svih ostalih; oni nam zapečate sudbinu. Za oko 200 dolara možete poslati uzorak svoje pljuvačke kompaniji „23andMe“ koju podržava „Gugl“ i dobiti onlajn izveštaj o tome koliko vas vaši geni čine „posebnim“.

Funkcije gena reaguju na unutrašnje okruženje tela: ćelije govore jedne drugima šta da rade. Naše nervne ćelije i ćelije naše jetre imaju iste gene, ali genetičari odavno znaju da su neki geni, koji su aktivni u određenoj vrsti tkiva, isključeni u drugim. Naš genom je paleta a ne slika. Mukardži objašnjava da naš genom može da reaguje i na spoljno okruženje. Neki od tih uticaja iz okruženja mogu delovati tako da hemijski prekidači uključuju i isključuju gene, delujući kao sloj kontrole koji „sedi“ iznad genoma i u određenim slučajevima urezuje „trajne, fatalne tragove“ koji se mogu preneti sledećim generacijama.

Autor je oprezan kad su u pitanju ova tvrdnja i nagoveštaji oživljavanja dugo diskreditovanih Lamarkovih pogleda na evoluciju o „stečenim karakteristikama“. Ali možda i ne dovoljno oprezan: nakon objavljivanja odlomaka knjige u „Njujorkeru“, usledile su brojne kritike genetičara što je samo pokazalo da stara rasprava o prirodi još uvek podgreva naučne i ideološke strasti, a i koliko su genetičari zabrinuti da javno mnjenje ne stekne utisak da identitet zavisi od okruženja.

Ipak, Mukardži je u pravu što nam podriva uverenje da nam geni određuju fizički i psihički identitet. Naučnici se još uvek ne slažu po pitanju mnogih stvari u genetici, ali Murkadži je uradio odličnu stvar zaključivši svoju istoriju genetike provokativnim pozivom na razmišljanje. Podstiče nas da kritički promislimo o tome kako najčešće razmišljamo o nasleđivanju i okruženju. Geni nismo mi. Bilo bi smelo poreći uticaj gena, kao što je i preterano reći da nas geni čine onakvima kakvi jesmo.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković